sevko

12 godina kasnije

 

BOŠNJAŠTVO NA VJETROMETINI

 razgovor vodio Emir Sinanović

                      -----------------------------------------------------------------------

B o s N e t  -  26 Novembar, 1997 ”Bosanska pošta”, ”B&H”, dijelove prenio ”Ljiljan”, ”Oslobođenje” 

 U Helsingborgu  19-og a u Kopenhagenu 28 septembra održana je promocija knjige profesora Ševke Kadrića "Bošnjaštvo na vjetrometini". Kuriozitet knjige, pored kvalitetnog sadržaja, je i u tome što je knjiga objavljena na švedskom, danskom i bosanskom jeziku. Švedski književnik Soren Somelijus je promovirajući knjigu između ostalog rekao: "Napisao sam nekoliko knjiga o tome šta se desilo u Jugosalviji u zadnjem ratu, u svim knjigama su Muslimani predstavljeni kao Srbi koji su za vrijeme Turske primili islam. Ono što sam pročitao u knjigama Ševke Kadrića "Rat u bivšoj Jugosaviji kao škola" i ovoj "Bošnajštvo na vjetrometini" je za mene novina." Pjesnik i književnik Mustafa Cico Arnautovic je  govorio o značaju knjige za Bosanca, kao čitaoca, istakao njenu umjetičku i naučnu poruku. To i još neka događanja su povod za razgovor sa profesorom Kadrićem. Otkud knjiga, prvo je što smo pitali?

 

                      Kadric: Knjiga je napisana sad već daleke 1992 godine za potrebe tad formirajućeg BiH saveza u Švedskoj sa ambicijom da bude legitimacija Bosanca pred samim sobom i pred ljudima u našem okruženju koji hoće i žele znati nešto više o nama, Bosancima. Druga je bila "Kriza, agresija, genocid na prostoru bivše Jugoslavije" koja je objašnjavala aktuelno političku situaciju, na žalost ljudi koji su vidjeli isključivo dobru firmu u svemu onome što je Bosna u Švedskoj u knjizi, a rekao bih  i pameti, nisu vidjeli uporište za sopstveni plasman. Oni su isturili hodžu u prvi plan i oko njega organizovali džemat i šta se dalje desilo poznavaoci prilika u Švedskoj znaju. Međutim  ponudio sam tekst "BiH ekskluzivu", "Novoj Bosni" "Sandžak Bosni", časopisu "Most", "BiH novinama"  i svi oni su kompletan tekst donijeli u feljtonu ili u cjelini. I on je čitalackoj publici dosta poznat. Ono što je novina knjige danas, to je da imamo sadržaj na švedskom i danskom jeziku, obogaćen tekstovima intervijua sa ljudima koji o ovoj temi imaju šta reći.

 

                      Sinanović: Bošnjaštvo je  pitanje pod kojim se dosta toga podrazumjeva, zavisno od političkog ugla gledanja. Zar ne?

 

                      Kadrić: Bosanci od dolaska Turaka, na žalost, nemaju adekvatan odgovor na pitanja: Ko su, kako biti i opstati svoj na svome? Za vrijeme Turske oni nisu bili ni svoji ni na svome, istorijski veličanstven pokušaj da se otrgnu od turskog osvajača bio je onaj Husein bega Gradaščevića koji je u krvi ugušen ne samo od strane Turaka već onog dijela Bošnjačke populacije koji su ostvarenje svojih privilegija vidjeli prije svega u okvirima  Turskog carstva neshvatajući da carstva prolaze a narod i Bosna ostaju. Kasnija ponuda Kalaja, Austrougarskog namjesnika za Bosnu da se svi žitelji Bosne imenuju Bošnjacima naišla je na otpor kod velikosrpskih nacionalista u Beogradu, velikohrvatskih nacionalista u Zagrebu ali i kod islamskih vjerskih službenka koji su se plašili da u imenovanju Bošnjaka Bošnjakom oni ne izgube poziciju predstavljanja naroda kao "muslimana", kao vjerske skupine. Zašto je to tako  bilo čitaoci mogu pročitati u knjizi i razgovoru sa dr Muradifom Kulenovićem. Iz istih razloga Bošnjaci kasnije upadaju u zamku gubljenja sopstvenog bosanskog jezika a prihvataju podvalu "srpskohervatskog" čija je vještačka kovanica i imala smisao da uništi ime bosanskog jezika imenovan po narodu bosanskom. Šta to znači možemo znati ako imamo u vidu činjenicu koju i kakvu je ulogu igrao jezik u podizanju balkanskih naroda do nivoa nacija. Šire na ovu temu Dr. Šaćir Filandra u istoj knjizi. Na žalost u sličnu zamku je u novijem vremenu SDA stranka, iz kratkoročnih političkih interesa uvukla Bošnjake sužavajući okvir bošnjačke identifikacije na jednu vjersku skupinu, praveći od naroda upravo to, vjersku skupinu.

 

                      Sinanović: Ipak ostaje pitanje zar postoji među bosanskim Srbima i bosanskim Hrvatima i onih koji se osjećaju Bošnjacima?

 

                      Kadrić: Na tribini u Kopenhagenu u subotu na pitanje prisutnih: Je li on Hrvat? Fra Marko Oršolić je odgovorio: ”Ne, ja sam Bosanac katolik.” Proces identifikacije Bosanca pravoslavca i Bosanca katolika sa onim "Srbin" odnosno "Hrvat" je bio dug i tekao pod vrlo snažnom propagandnom presijom pravoslavne i katolicke  crkve, intelektualnih krugova, kulture, politike i sl. a najsnaæniji je bio u skorije vrijeme pred agresiju i tokom same agresije na Bosnu i Hercegovinu. Agresija je i imala svoj cilj zavrπiti taj proces podjele prostora i podjele Bošnjačkog naroda na Srbe, Hrvate i Muslimane, što je već ranije ustavom 1974  i učinjeno. S tim da su Srbi i Hrvati prostorne kategorije i oni su trebali "ostati na prostoru"  Bosne kao njegovi vlasnici a "Muslimane" kao "vlasnike neba" je trebalo i poslati u nebo.

                      Reafirmacija ideje bošnjastva je pitanje reafirmacije Bosne. A to je moguće samo ako se  u toj ideji u tom imenu  mogu vidjeti i pronaći svi Bosanci - Bošnjaci. Na fašističke povike "Mi nećemo živjeti sa vama" mi naprosto ne smijemo dozvoliti SDA stranci da ponavlja ono što oni govore "Eto oni neće sa nama". Ideja agresije i genocida na Bosnu i Bošnjaka nije bila niti je to danas ideja želje ili mogućnosti zajedničkog življenja ona je prije svega pljačka, prostora, društvene i privatne imovine a metod je kriminal, genocid i agresija. Ako jedna Plavšićka kaže da je Radovan Karadžic kriminalac onda to za probošnjačku politiku znači mnogo. Ona je rekla da je njegova politika kriminalna ali i da su njeni učinci kriminalni i kao takvi nelegalni. A učinak te i takve politike je tzv. Republika Srpska, genocid na njenim teritorijama ali i kultrocid nad Bosancima pravoslavcima na toj teritoriji. Oni danas uče ekavicu, žive u ambijenutu porušenih džamija koje su i njihovi djedovi podizali dajući pečat jednom vremenu, žive obilježeni počinjenim genocidom nad svojim komšijama, dio pomjeren sa svojih ognjišta, opljačkan i sl. I nije tačno da svi oni žele vječno živjeti u tom stanju nepodnošljivosti. Za ideju Bošnjastva se naprosto treba boriti ne isključujući iz nje ni jednog Bosanca (svakako ni Hercegovca).

 

                      Sinanović: Vaši intervijui i vaši tekstovi su predmet  oštrih reagovanja tzv. Patrotskih novina, zašto?

 

                      Kadrić: Na žalost na ideji   razgradnje Bosne  pojavio se sloj profitera koji brane učinke takve razgradnje. Zašto su mi objavljivali sliku u beogradskim večernjim novinama poslije jednog intervijua na bugarskoj televiziji 1992. godine, jasno je. Zašto su mi prekinuli predavanje u Štokholmu kad sam ustvrdio da su Bosanci katolici za Zagreb bili i ostali Ere sa kojim se popunjava   gladni stomak, ja znam.  Ali tada kao i danas je nisam pravio paralelu Srpskog i Hrvatskog naroda sa srpskim i hrvatskim fašizmom koji se manifestuje agresijom na Bosnu. Ukazivao sam na lošiju stranu fašizma za sam narod koji opije. Logika svih fašizama i jeste u tome da njihovu cijenu prvo plaćaju žrtvovane društvene grupe (Hitleru Jevreji Miloševicu i Tuđmanu Bosanci) a kasnije se obiju o glavu sopstvenom narodu. I nikad nisam poistovjećivao interes i poteze SDA stranke  sa interesom cjelokupnog bošnjačkog naroda.

                      Ovi koji se danas nazivaju BiH savez u Švedskoj niti su bili izraz interesa Bošnjackog naroda niti su to danas. Oni naprosto zastupaju sopstvene i vrlo egoistične interese kojim trenutno imaju sitnu korist oni i njihove porodice ali na duže gube. Interes Bošnjaka je bio i ostao da okruži Bosnu i sebe viškom prijatelja, oni rade suprotno. Razumljivo je što moje knjige i moji komentari nisu dobro došli na ova i ovakve adrese i to je dobro. No stavimo ruku na srce, to je onaj dio bosanske populacije koji je najmanje sklon knjizi. 

 

                      Sinanović: Na kraju BiH centar koji vodite je znakovit centar. Sve značajnije ličnosti iz Bosne koje su pohodile Skandinaviju prošle su i kroz ovaj centar (Dr Smajkić, Dr Silajdžić, gradonačelnig Bešlagić, general Divjak, delagacija Pokreta za zaštitu životne sredine BiH, Per Garhton, delegacija srpskog građanskog vijeća i mnogi drugi.) centar je izdao 5 knjiga od kojih su dvije prevedene na švedski i danski, ima svoje novine a nema nikakvih prihoda. Zar to nije čudno?

 

                      Kadrić: I to je ono po čemu se razlikujemo od drugih. Oni prvo prave firmu, postavljajuci stolicu  tražeći kesu. Kasnije se  i ne pitaju znaju li na njoj sjediti ili ne i znaju li šta raditi ili ne. Drastični primjeri su da Srpkinja iz Knina propagira islam zdušnije od reisa ili primjer pravnika koji vodi bosanske škole i predaju maternji jezik a profesori jezika hodaju gradom nemajući šansu da to rade,  ili to da se hodže bave politikom a doktor vodi Islamsku vjersku zajednicu, da čovjek iz Sandžaka koji nikad nije Bosne ni vidio podučava Bosance Bosni i objašnjava im njihovu kulturu.

                      Mi pokrenemo list "Glas BiH u Švedskoj" oni ga unište, projekat "Bosanci pomažu Bosancima" oni ga obesmisle, mi pokrenemo list "BiH novine" oni ih unište, pokrenemo bosansku školu i ona isto prođe. Oni naprosto rade ono što znaju. Mi  dajemo šansu onim koji imaju i znaju da nešto ponude da to i učine. Slikari da slikaju i izlažu, novinari i književnici da pišu i objavljuju, političari da vode politiku, muzičari da sviraju. Posljednja manifestacija "Dani Bosne" u Helsingborgu je objedinila: političara, slikara, knjigu i pisca, kritičara, muzičare, novinare. I to je vidjelo cc 100 ljudi ali je posredstvom novina  poruke sa te manifestacije pročitalo nekoliko stotina hiljada. Danas ”Dani Bosne” putuju širom Danske kao manifestacija. 

                      Bosancima nikad do sada u istoriji nije trebalo više prijatelja i više pameti kao danas.

 

 

 

 

KAKO PROTIV MONOLOGA I AGRESIJE?

 

Ševko Kadrić

 

 

 

Perikle (495–429. p.n.e.) je neiscrpna inspiracija i uzor kontrolisanju agresije prema drugim ljudima ali i prirodi. Agresivno kapitalističko nastojanje ostvarenje sreće kroz materijalno bogatstvo za pojedinca treba zamjeniti ne-agresivnim stvaranjem preduslova za sreću kolektiva. Perikle je dijalogom i kontrolisanjem agresije Atinjana, njihove slabosti pretvarao u njihove vrline to je vjerovatno i formula za prevazilaženje monologa i agresivnosti u svijetu danas. Sa jednom razlikom, Perikle je, u svoje vrijeme, dijalogom i demokratijom oplemenjivao svijet, mi 2500 godina poslije njega, ga spasavamo.

 

Novi milenium je bio nada da ćemo na tom razmeđu (ne)vremena odjednom postati pametniji, da ćemo zaboraviti stare loše navike, koje su nam zaprijetile nestankom, ali nismo. I ovaj milenium je kao na teatarsku pozornicu iznio sve naše slabosti kao misleće vrste. U ovom mileniumu se desio ”11 septembar” i užas u Now Yorku, desile su se agresije i užasi u Afganistanu, Iraku. Priroda kao da je, kroz Tsunami ili Nju Orleans, poslala možda posljednje poruke čovjeku da se urazumi, da obuzda svoju agresivnost i prema drugom čovjeku i prema prirodi svog okruženja, da shvati da je samo dio prirode ni iznad nje ni mimo nje. Ova 2007 nam je ponudila još dva dokumenta o nezajažljivim tragovima ljudske agresivnosti koji vrlo ozbiljno prijete čovjeku kao vrsti. Prvi je Raport UN-a o klimatskim promjenama, najalarmantniji do sada koji nam nije ostavio previše manevarskog prostora da se urazumimo i drugi je Presuda o genocidu u Bosni, ponovo prva te4 vrste, istina svedena na uže područje Srebrenice.

 
I ako je presuda slika i prilika agresije moćnih nad nemoćnima (Osuđuje jednu zemlju zbog ne zaustavljanja genocida a ne osuđuje UN pod čijom je zvaničnom zaštitom sama Srebrenica bila!?)

Danas, baš kao i prije 2500 godina u doba Perikleove Grčke, čovjek se našao pred ključnim pitanjem svog opstanka, kako da kontroliše sopstvenu agresiju?

Poučeni iskustvom izobilja ali i njegovom cijenom, danas više nego ranije, možemo tvrditi da kulturu naroda ili čovjeka kao vrste ne određuje marka auta koje vozi, mobitelnog telefona ili odijela, već to kako kontroliše sopstvenu agresiju. O uzoru kontrolisanja agresije i fenomenalnom iskustvu Periklea u staroj Grčkoj, od prije 2500 godina, danas želim govoriti.

Odgovarajući na izazov finansijera i odgovornog za teatarski festival u Atini, mlađahni Perikle je tražio način kako da svoju viziju o uključivanju naroda u vlast (danas poznato kao demokratija) učini stvarnošću. Možda to i nije bila izvorno njegova ideja začeta u balkanskom ili jugoistočnom evropskim podneblju (što jeste prostor tadašnje i današnje Grčke) već ljubavnice mu Aspasije prispjele iz Miletosa iz Male Azije, ali to nije važno, važno je da je ta ideja oplemenjena i oživjela upravo na tom podneblju. Perikle je imao na raspolaganju, respektabilnu poziciju, (odgovoran za teatar), tradiciju Grka da upravo teatar koriste kao sredstvo za religijsko i kulturno ispoljavanje i sopstvenu viziju o demokratiji.

Na putu te ideje, ideje uključivanja naroda u dijalog a tim i na scenu, našao mu se monolog kao forma tada živuće grčke drame i hor kao prateći dio dramskog izraza. Rješenje je vidio u novom tipu drame i dramaturga. Tako je zasvjetlio tvorac moderne drame Aiskylos unoseći u svoje tragedije dijalog kao način dramskog izraza ili debatu gledano sa aspekta demokratije kao glavne ideje Perikleovog pokreta. Takmičenje grčkih pisaca drame je pretvoreno u njihovu debatu o ključnim društvenim problemima gledajući ih kroz prizmu dobra i zla. U tom kontekstu tada, nastaje Aiskylosova besmrtna Elektra kojom pisac u prvi plan stavlja moralne probleme društva kroz odgovornost za zločin zaljubljene i prevarene žene. (Ova tragedija je kasnije inspirisala Šekspira kod postavljanja istih moralnih pitanja u Hamletu, ili Gethea pa Voltera).

Kasnije pojavljivanje i izbor Sofoklea kao glavnog pisca teatra uz prirodnu smjenu generacija ima veze i sa razvojem demokratije kao ideje ali i već zaživjele prakse u Ateni. Sofokle sa svojim tragedijama Antigona ili Kralj Edip na scenu uvodi trećeg glumca kao aktera (dabatistu) čim su udareni temelji moderne drame ali i temelji da je razmišljanje o društvenom problemu otišlo od individue (monolog) preko rasprave o njemu između dva ravnopravna diskutanta (dijalog), do uvođenja u raspravu trećeg lica što jeste rasprava (preduslov demokratiji).

Perikle širenje ideje o demokratiji ne svodi samo na teatar već je izvodi i izvan njega, sa porastom njegove društvene moći i državničkog ugleda, cijela Atena postaje demokratska arena. To je vrijeme kad Sokrat drži svoje govore o besmrtnosti duha, ili kasnije njegov učenik Platon kroz dialoge sa mrtvim Sokratom ili uspostavljenjem filozofske škole (gimnazija) pod imenom ”Akademija” (po bogu Akademisu) udara temelje filozofskoj misli i instituciji školstva koje do danas baštinimo.

Uz teatar i ono što se u njemu dešava, ili začeće filozofije kao dešavanja oko sama teatra, ili pokret očovječenja tog doba, spomenimo i arhitektu i skulptora Fifiju i njegov besmrtni Partenon u Ateni koji je uzdižući se gordo iznad same Atene postao simbol arhitektonske besmrtnosti koja svojim visokim kamenim stubovima priziva samu savršenost. Ništa manje lijepi i besmrtni nisu ni njegov Atenin Partenon ili spomenik bogu Zeusu.

Dio te priče, očovječenja tog doba, je svakako i sportska arena i njegovanje Olimpijskih igara koje su održavajući se svakih četiri godine imale sportsku, religijsku ali u ovom kontekstu i ulogu kroćenja ljudske agresivnosti.

Kako se plemenite i velike ideje zlorabe da bi se njima ili ”u ime njih” činila zla podsjetimo samo na neke ideje i njihove zloupotrebe.

Jedna je zloupotreba ideje Boga i Svetog pisma kroz instituciju crkve, posebno katoličke i progon jeretika. Čuvajući sopstvenu vlast i besramnih crkvenih dogmi poput one o Zemlji kao ravnoj ploči na leđima četiri slona, crkva je vodila desetine krstaških ratova, spalila oko pet miliona žena, izvršila klasični elitocid u Evropi od kog se ovaj svijet još nije oporavio. Da priča bude potpuna prije nekoliko godina Vatikan je kroz riječi pape priznao ”da je progon jeretika bila velika greška katoličke crkve”, ali to je bilo sve. Podsjetimo da je progon bogumila bio dio te priče o progonu jeretika.    

Druga je širenje islama. Otomani, a kasnije Turci, su ideju islama kao revolucionarnu i tada novu uzeli kao politički imidž da bi prije 500 godina osvojili pola svijeta. Krvavim osvajanjima su porobljavali narode, uključivali ih u svoju imperiju, nametali im islam kao religiju i što je najtragičnije na jeziku koji, oni mimo arapskog jezičkog područja, nikad nisu razumjeli. Za uzvrat davali su im bogatstvo i vlast novopokorenih naroda. Cijeloj priči su dodavali idiotske fraze ”da u islamu nema prisile” ili ”da su u islamu pred Bogom svi jednaki”. Hoće reći i onaj musliman koji mu se vjekovima moli na jeziku od kog ni jedne riječi a tim i njegove poruke ne razumije?

Jedna od tih zloupotreba velikih ideja je i širenje komunizma. Komunizam je bio revolucionaran samim tim što je nudio sreću individui kroz sreću kolektiva kroz princip: ”Svi prema mogućnostima svakom prema potrebama”. Ali, preduslov takvog društvenog sistema podrazumjeva i stvaranje društvene svijesti ali i materijalnih preduslova. I baš kao što su Otomani u cilju osvajanja drugih naroda zloupotrijebili zastavu novu ideju islama, tako je Rusija iz kaljuže Prvog svjetskog rata izlazila hvatajući se za zastavu komunizma. Problem je nastao kad je sistem vladanja a tim i privilegovanih postao prevelik te je ”morao” regrutovati radnu snagu iz svojih redova metodom proizvođenja protivnika. Tako nastaju Gulazi razasuti po Sibirskim prostranstvima u kojima besplatno radi i bestijalno umire oko 50 miliona proletera, komunista. I to uz idiotsku parolu ”oslobođenja radničke klase”.

Tu je i agresivno širenje demokratije. Kako su velike ideje velike samo dotle dok se njima čine velika djela najbolje govori sama ideja demokratije i njeno agresivno širenje ratovima današnjeg američkog predsjednika. Da bi realizovao neke pragmatične ciljeve nove podjele svijeta on je instrumentalizirao demokratiju, baš kao što su Otomani učinili sa islamom ili Staljin sa komunizmom, i krenuo u agresivne ratove po Afganistanu, Iraku i vjerovatno Iranu, uz idiotske parole ”borbe protiv terorizma ili širenja demokratije”.

Umjesto zaključka

Arena kao prostor socijalnog dešavanja, pokazivanja, imala je i ima svoj društveni značaj upravo u obuzdavanju agresivnosti naroda. Rimski carevi su to nastojali učiniti strahom, priređujući morbidne borbe gladijatora koji su se na sceni ubijali između sebe ili borili sa divljim zvijerima. U Španiji se ta morbidnost teatarske borbe sa životinjama zadržala do danas u formi koride. Fašizam je agresivnost masa, baš kao na velikoj pozornici, raspirivao populističkim pokretima formirajući ih u nezaustavljivu mašinu zla koja je odnosila desetine miliona ljudskih života drugih naroda. Totalitarizam, tipa staljinizma, je činio to isto samo ”proizvodeći” neprijatelje unutar samog sistema.

Savremeni političari, koristeći savremena sredstva sile i sredstva medijske komunikacije agresivnost sopstvenog naroda prikrivaju agresivnošću drugih te to, ne rijetko, koriste kao razlog da ih (te druge) napadnu, okupiraju, opljačkaju, protjeraju sa njihovog ili učine nad njima genocid, pobiju (Indijanci u Americi, Jevreji u Evropi, Jermeni u Turskoj, Srebrenica u Bosni...)

Odgovor na pitanje kako kontrolisati agresiju sopstvenog naroda imamo u primjeru Atine i velikog političara i vizionara Periklea. U tekovine te vizije (demokratije) se danas kunemo i na njima se grijemo. On je energiju Atinjana, kroteći ih kreativnošću i tražeći zlato u njihovim rukama, pretvorio u najveće domete ljudskosti ustoličene u teatru, sportskim igrama, arhitekturi, filozofiji, organizujući prve škole, demokratiji kao načinu kolektivne brige o zajedničkim dobrima. Perikle je dijalogom i kontrolisanjem njihove agresije, slabosti Atinjana pretvarao u njihove vrline, to je vjerovatno i formula za prevazilaženje monologa i agresivnosti u svijetu danas. Sa jednom razlikom, Perikle je u svoje vrijeme dijalogom i demokratijom oplemenjivao svijet, mi 2500 godina poslije njega ga spašavamo.

 

AKO STRANCE DO SADA NISTE INTEGRIRALI, KAKO ĆETE  SADA?

Ševko Kadrić, interviju za Finnvedennu, 18. januar 2009.

 

 

Priča o švedskoj integraciji je priča za sebe. I ako je na državnom nivou postojao Zavod za integraciju u praktičnom životu integracija se pretvorila u segregiranje. Svaki veći grad ima svoje useljeničke četvrti u Štokholmu Rynkebi, u Malmeu Rosengord...

Ovih dana se upravo u Malmeu desio policijski skandal. Grupa useljeničke omladine je protestirala (nešto kao u Francuskoj i Grčkoj) ali bez vandalizma i paljevina. Policija je kamerom snimala svoju akciju na kojoj je šef policije demonstrante nazvao «crnim majmunima» uz obećanje «da će jednog od njih tako premlatiti da će ostati sterilan».

Ta situacija je otvorila uvijek aktuelno pitanje integracije, novinari su me pitali da prokomentarišem događaj.

 

Policija radi svoj posao, dobro ili manje dobro, slučaj šefa policije je za svaku osudu, ali za integraciju su prije svega odgovorni političari. I ako su im pred izbore puna usta integracije, ni jedna partija nema program kako je ostvariti.

Useljenici se nalaze između vlasnika stanova i dijela političara koji ih planski segregiraju (izoliraju, getoiziraju) i kriminalno klerikalnih useljeničkih grupa koji ih takođe izoliraju da bi ih koristili iz vjerskih, političkih ili ekonomskih razloga.

 

Primjer komune Varnamo je samo dio priče, ali 1992. godine grad je imao 1000 praznih stanova koje je trebalo rušiti. Stanovi su se prodavali po 20-40 hiljada a kuće po 200-400 hiljada švedskih kruna. Mjesto omladini neatraktivno, malo, bez kulturnih sadržaja. Onda se «nekim slučajem» desio Balkan. Danas u ovoj komuni živi oko 3000 – 4000 useljenika sa Balkana, ponajviše Bosanaca. Nekim slučajem domaćini i oni koje sam spomenuo su ih organizovali u 10-tak klubova, za protok (cigareta, pića, suha mesa i vjere domaće), istina oni to drugačije zovu. Problem je da su oni politički dekor i radna snaga koja je dobila šansu, da radi ali i kupuje.

 

Pitanje je šta je problem? Njega skoro da nema. Onaj ko radi taj i zarađuje, ko zarađuje taj i kupuje. Ne samo da u komuni više nema praznih stanova, već je 2000 novih napravljeno, svakako ne za useljenike već domaće a oni su svoje stanove i kuće prodali ali ne više po onoj cijeni sa početka priče. Stan je dostigao vrtoglavu cijenu od 600 – 800 hiljada kruna pa i milion a kuća od 1-3 miliona. Oni koji su mislili rušiti stare kuće da ne plaćaju državi dažbine su neočekivano postali milioneri, kupili stanove na franskuskoj i španskoj obali. 

 

Integracija se mjeri poslom, komuna proglašena najboljom u državi po integraciji, a u suštini segregirana komuna, baška useljenici, baška Šveđani.

 

Ni to nije problem, ali nad Švedsku pa i ovu komunu su se nadnijeli oblaci ekonomske krize. Veliki broj zaposlenih ostaje bez posla, dnevno po stotinjak novih otkaza, normalno prvi do kapije za izlaz su useljenici. EU prognozira da će u voj godini biti oko 51 milon nezaposlenih u Evropi.

 

Mnogi useljenici kuće i stanove pokupovali, kod banki se dobro zadužili, iz ovog grada ih 50-tak stanove po Sarajevu pokupovalo. Planirali da do penzije zapnu i kredite otplate, onda stanove i kuće prodaju i sa kojim milijončićem odu u Bosnu da još komadić života odžive. Očit primjer im boli Šveđani koji su isto to uradili uz njihovu pomoć, ali po svemu sudeći od milona ništa. Država traži dažbine, poslodavac ne nudi posao, cijena stana i kuće opala, u ovoj vukojebini ih niko više neće. Često mi naumpadne jedna jevrejska mudrost o investiciji koja glasi: Kad kupuješ nepokretnu imovinu obrati pažnju na tri stvari, mjesto, mjesto i opet mjesto. To su Šveđani očito dobro znali kupujući stanove po Španiji, Floridi i ko zna gdje, ali njihove pameti nebi bilo da nije bilo naše nesreće da ovdje dođemo?

 

Sad useljenicima krivi Šveđani, Šveđanima useljenici, predrasude i tenzije jačaju.

Gdje je problem, problem je na početku, rahatluk se štedi onda kad ga ima, kad ga nestane džaba ga je štediti. To oni iz bivše Jugoslavije dobro znaju, da su znali štediti rahatluk Titine Jugoslavije sad nebi bili po svijetu razasuti ili čekali da o njihovom uključivanju u Evrupu odlučuju gori od njih.

 

Sad je očekivati porast tenzija između domaćih i stranaca i u Švedskoj, (ne samo u Švedskoj) minoritet će svakako najveću cijenu platiti, bar Bosancima to ne treba objašnjavati.

Kultura je bio i ostao najbolji način da se lome predrasude među kulturama i narodima. Kultura naroda se ne mjeri, jede li rukama ili kašikom, vozi li se na biciklu ili u skupom autu, već kako kontroliše svoju agresiju i kako se odnosi prema nejakima u društvu, u ovom slučaju su useljenici, manjina i dio nejakih. Oni nisu pobjegli od jednog zla da bi bili ubačeni u novo, zlo potrošačkog iskorištavanja i podaštavanje, njihovog identiteta i kulture. To bi po svemu sudeći još moglo biti i malo zlo, mala zla se zaboravljaju pred većim, šta bi još mogla da iznjedri ova kriza, veća od najvećih, nikad se ne zna. A Bosanci? Oni se još uvijek drže, šanka, ćevapa, folk muzike i vjere domaće, ubjeđuju se da bi i ova kriza mogla mimoići i ako ih ni jedna do sada nije mimoišla.

__________________________

 

P.S. Na tekst nisu reagovali švedski političari u njemu prozvani već  oni "naši" oko šanka, ćevapa, folk muzike i vjere domaće okupljeni. Doduše, nisu se potpisali već u švedskim novinama stavili da se njihovi članovi sa mojim stavovima ne slažu. Ne rekoše ni ko su im članovi ni ko su oni. Bilo je za očekivati upravo ovakvo reagovanje. Švedski političari su ih i izolirali da bi mogli po potrebi ovako reagovati, čuvajući "integraciju" po njihovoj mjeri. A ja sam još uvijek zabrinut za jaz koji ekonomska kriza neminovno produbljuje između neintegrisanih socijalnih grupa, kad je u pitanju Švedska onda su to stranci i domaći. U integrisanom društvu i u nevolji su svi njegovi članovi jedni uz druge, u segregiranom se okreću jedni protiv drugih. Stara je parola lošeg vladanja "zavadi pa vladaj".

Sevko Kadric, Bogumilerna som inspiration.

 

Särskilda bilder och meddelanden på bogumilernas gravstenar, det är bara en liten del av den rikedom och efterlämnad budskap som gör att vi inspireras av dem..


. Framsidan, med en symmetrisk relief och karakteristiska delar, föreställer två händer som håller i runda ”bollar” (solen, jorden, månen ...)???



Lukomir på berget Bjelašnica, en av bogumilernas gravplattser. Högt uppe i bergen i en evig konversation med berget och vindarna.

 

Tyvärr har jag ingen större bild men även denna sten har stor betydelse. Konstnären och bohemen Lazar Drljaca (den sista bosniska bogumilen, som han gärna själv kallade sig) står bredvid gravstenen på berget Borac nära staden Konjic. Lazar var en lång och smal man men vi ser att gravstenen var större än honom. Tänk att någon för fem-sex hundra år sedan skapade denna gravsten och genom den lämnade ett meddelande till oss. Har vi förstått meddelandet? Precis den frågan ställde jag mig i boken ”Förälskad i solen” och den frågan ställde sig även Lazar.

 

Dejcici, berget Treskavica, typisk stämning och harmoni med naturen. Gravplatsen är en berättelse som inte har berättats, ett samtal som håller på och som behöver lyssnas på och förstås. Lyssnar du? Förstår du?


Gravstenen som inspiration för konstnären men också som en historia för sig själv. Här har vi en bogumilsk gravsten och brevid den en islamsk gravsten. På andra ställen har vi åter igen bogumilska gravstenar men katolska gravstenar bredvid. Det betyder inte att muslimerna är en naturlig fortsättning efter bogumilernas lärdom, inte heller kristna. Det betyder att bogumilerna hade svårt för alla monoteistiska religioner, dessa religioner accepterade inte att bogumilerna inte behövde kyrkan, mosken eller något annat språk när de tillbad sin Gud. De menade att Gud är språket, sin Gud ska man tillbe på sitt språk (senare blev Luther inspirerad av just detta).  

 

Den här gravstenen finns i närheten av Sarajevo. Den är tillverkad för ca 700 år sedan. Märket i mitten liknar svastikan även kallat hakkorset. Vi frågar oss vad för betydelse den hade för bogumilerna?  Vad ville de säga oss med det?

Utöver monumentet och den underbara reliefen, ser vi en man och en kvinna som håller varandra i handen. Europa börjar lära sig jämlikhet under början av 1900-talet. Men, bogumilerna levde redan under den tiden på det sätt.

Meddelandena på gravstenarna är skrivna med skriften ”bosancica”. Skriften har samma namn som landet och folket (Bosnien, bosnierna).

”Är det en synd att vi tillber vår Gud på vårt språk?”, frågade bogumilerna Påven. Som ville att de skulle tillbe Gud på latin som alla andra i den katolska kyrkan gjorde.

Martin Luther kom att fråga Påven samma sak flera århundraden senare (1517), ”är det en synd att det tyska folket vill tillbe sin Gud på det tyska språket”.

 


Gravsten, olja på duk, Š. Kadrić

Kad ljepota prestaje to biti

 

Trčanje ne pomaže ako je čovjek na pogrešnom putu.

nepoznati autor

 

Tekst pišem čitajući jauk Baraka Obame koji kaže da je izljevanje nafte u Meksičkom zaljevu pogodilo Ameriku kao i 11 septembar kad je bombardovan Njujork. Obama mjeri bol svjeta kroz bol Amerike, ne osvrće se na boli koje Amerika svojim nezajažljivim kapitalizmom nanosi drugima. Čvječanstvo je došlo na rub samoodržanja  bol Amerike više ne postoji, već bol prirode u kojoj svi svoj dio treba da odmjeravamo. Svijet je odavno postao malo selo gdje ne postoji naša iu njihova bol, naš i njihov okoliš, samo neuki još to treba da shvate da bi krenuli da okuvanju svijeta, našeg svijeta, da ako još imamo šansi.  Očito Zemlja je bolesna traži se lijek, uzročnik te bolesti je čovjek, ili još preciznije čovjek je bolestan zemlja mu traži lijek.

 

S razlogom možemo istaći da su: demografska eksplozija stanovništva na Zemlji, višak ratova i oružja te ekonomska glad i ekonomske krize uzrokovani nezajažljivom kapitalističkom pohlepom, problemi koji uzrokuju stanje narušavanja prirodnosti na Zemlji, događanja kojih smo dio, žrtve ili vinovnici. U njima ćemo možda naći i sloj odgovora  zašto se desilo nama u bivšoj Jugoslaviji, u Bosni posebno, to što se desilo, zašto su klimatske promjene tako drastične da objektivno prijete nestankom živog svijeta na ovoj planeti.

 

1.  "Proizvodnja djece"

 

Potrebu za reprodukcijom čovjek je podigao na nivo moralnog i humanog čina.

U suštini "proizvodnja djece", da upotrijebimo tehnokratski izraz za taj čin reprodukcije, je egzistencijalno pitanje čovjeka. Kao što bez vazduha čovjek može izdržati samo par minuta, bez vode nekoliko dana ili bez hrane nekoliko sedmica, tako i bez reprodukcije može preživjeti samo generacijski dio (onoliko koliko je reproduktivno sposoban). Priroda se pobrinula da tu potrebu čovjeka podstakne nagonom, ali i da skrene pažnju na potomstvo mirisom, bezazlenošću, ljepotom, umiljatošću... Mali čovjek je podignut na nivo najveće estetske, humanitarne, moralne i svake druge vrijednosti.

"Djeca su budućnost svijeta"; "Djeca su bogatstvo najveće"... Međutim, taj čin reprodukcije čovjeka se pretvara u svoju suprotnost onda kad bježi mimo kontrole realnih reproduktivnih mogućnosti, kad se pretvara u eksploziju (ovdje isključujemo sve političke, vjerske, rasne i sl. kriterije)

U doba Hrista na Zemlji je živjelo 250 miliona ljudi. 1984. na Olimpijadi u Sarajevu predsjednik Olimpijskog komiteta Huan Antonio Samaran je objelodanio vijest da je upravo rođen pet milijarditi čovjek na svijetu, a danas nas je preko 7 milijardi. Proces udvostručenja je oko 33 godine. To znači da bi 2030. godine na Zemlji trebalo živjeti 12 milijardi ljudi a za cc 900 godina 100 ljudi po metru kvadratnom. I dalje mi ne tvrdimo da je "proizvodnja djece" nepoželjan čin, naprotiv. Ali, prenatrpanost stanovništva na Zemlji otvara niz pitanja moralnog, etičkog, političkog, pravnog i drugog karaktera i manifestira se glađu, ratovima i sl.

 

Šematski prikaz demografske eksplozije

 

2.  Pitanje sigurnosti

 

U cilju sopstvene sigurnosti čovjek je izradio najrazličitije predmete, podigao građevine i cijele društvene sisteme. Pravio luk i strijelu, tražio pećine, pravio sojenice, kuće, tvrđave, pa onda puške, topove, rakete, nuklearno, termonuklearno, neutronsko, hemijsko, biološko i svako drugo oružje. Sa aspekta ostvarenja sigurnosti to bi bio poželjan čin, čin koji je pretočen u poruke bogova: "Čuvaj se, robe, i ja ću te čuvati". Međutim, pitanje je granice kad se sigurnost pretvara u svoju suprotnost.

 

- Danas je najmoćnija industrija na svijetu vojna industrija obično kombinovana sa industrijom nafte.

- Za potrebe rata, direktno ili indirektno radi 52% naučnih potencijala na svijetu,

- Poslije Drugog svjetskog rata je vođeno preko 500 ratova, manjih ili većih, mada se čovječanstvo Poveljom UN, poslije tog rata zaklelo da mu se ta glupost nikad više neće desiti.

- Danas svijet raspolaže energijom skoncentrisanom u oružju (klasičnom, nuklearnom, termonuklearnom, biološkom i hemisjkom) da može preko 60 puta uništiti bio-geo sistem u cjelini. Previše bi bilo da to neka budala učini i jednom. Pitanje je kad i kako sigurnost postaje nesigurnost, a ljepota mira postaje strahota rata i nesigurnosti.

 

Atomsko oružje, samo jedno od sredstava za uništavanje čovjeka

 

Nije problem u tome što su narodi bivše Jugoslavije imali svoju Armiju koja je trebalo da ih "čuva od nekog ko bi ih napao", ali je problem što je nisu držali pod kontrolom i u granicama realna optimuma, ali i što nas niko nije napao. Tad je ona, bivπa JNA, umjeto da bude sila naroda postala sila nad narodima, u borbi za očuvanje nerealnih privilegija profesionalni njen dio se stavio u funkciju ostvarenja veliko nacionalne državne ideje. Ostalo znamo. Ili, smisao NATO pakta je postojao dok je postojala opasnost od Varšavskog ugovora. A onda vidimo tu agoniju traženja opravdanja opstanka jake vojne sile NATO pakta po cijenu da direktno ili indirektno podstiče formiranje kontra pakta u liku grupe evropskih zemalja. (Njemačka - Rusija; KEBS; u liku saveza Rusije i Kine, naprimjer, ili raspirivanje straha od bauka islama i sl.)

Nije problem u tome što je NATO pakt bombardovao Sadama ili Miloševića iz ”moralnih” razloga (april-juni 1999), ali je bar toliko moralno pitanje to zašto ga nije bombardovao i zaustavio 1991 ili 1992 (poslije Vukovarta ili Dubrovinika) godine i spriječio umorstvo pola miliona ljudi i progon nekoliko miliona te epokaliptična razaranja po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovu te Srbiji i Crnoj Gori.

 

3. Materijalno bogatstvo kao "uslov" sreće.

 

Potreba čovjeka da živi boljim standardom, u većem materijalnom bogatstvu, dovela je do pojave snažne industrijalizacije, industrijalizacija do pojave mase proizvoda koji traže svoje kupce. Posebna grana ekonomije "marketing" je uspjela da potrebu čovjeka "da konzumira robu" pretvori u "potrebu robe da konzumira" čovjeka.

Takav ekonomski trend je vodio do viška roba, višak roba prema ekonomskim krizama. Loši političari su ekonomske krize "razriješavali" ratovima koji su vatrom i oružjem pravili "ekonomske rupe", koje su oporavljale loše ekonomije i loše politike i tako ciklično svakih pedesetak godina. Takav primjer je kriza koja je dovela do prvog svijetskog rata 1914. godine a on razorio privrede mnogih zemalja i ubio 6 milona ljudi. Slijedi oporavak do nove krize 1933. koja dovodi na vlast fašiste (Hitler, Musolini ali potpomognuti Engleskom i Francuskom da zaustave Rusiju) a oni počinju drugi svjetski rat 1939. Taj rat ponovo razara ekonomije i ubija 60 miliona ljudi.

Devedesetih godina ovog vijeka imamo snažnu krizu u svijetu koja prijeti novim svjetskim sukobom sa nesagledivim posljedicama. Svjetski moćnici taj veći sukog razbijaju u niz manjih a jedan od njih je balkanska kriza i rat u bivšoj Jugoslaviji, te agresija i genocid u Bosni. Danas (20-tak) godina kasnije ta ekonomska kriza i dalje divlja svijetom, obarajući na koljena mnoge vlade i nacionalne ekonomije, kraj joj se još ne nazire, tek poslije kraja krize može se govoriti o ekonomskom oporavku. Već sad se zna da će u Evropi ostati bez posla oko 50 miliona ljudi. Ko i koliku li će cijenu platiti?

Pitanja koja smo istakli (demografska eksplozija stanovništva na Zemlji, višak sigurnosti ilustriran viškom ratova i oružja te ekonomska glad i ekonomske krize..) loši političari, po pravilu muškarci, nastoje razriješiti tradicionalnim sredstvima sile i rata. Problem je što nije sigurno da je to sredstvo moguće više držati pod kontrolom i što su posljedice ne samo nehumane već prijete realnom opasnošću kraja, totalnog kraja ne samo čovjeka već i živog svijeta na Zemlji uopše.

 

Šta znači nesklad u realnim potrebama i realnoj raspodjeli matreijalnih dobara na Zemlji vidimo na primjeru Indije i SAD-a.

Standard u Americi je danas takav da troπi jednu trećinu svjetskih mineralnih sirovina (minerali, nafta i sl.) Problem je što u Americi živi samo 6% svjetske populacije. Dalje, to znači da bi tim i takvim životom moglo živjeti samo 18% stanovnistva na Zemlji i to narenih pedesetak godina, kolike su zalihe nafte. Na drugoj strani, samo u Indiji godiπnje od gladi umire 5 miliona ljudi.

 

Drastičan primjer kako roba konzumira čojeka je automobil. Primjera radi, 1970. godine na Zemlji je bilo 245 miliona automobila, 15 godina kasnije 520 miliona a danas cijela milijarda. O posljedicama zagađenja vode, vazduha, zemlje i dr. možemo nagađati. O fenomenu staklene bašte, pojavi ozonskih rupa te posljedicama na zdralje živih bića, takođe. I nije problem u brizi za potomstvo, o brizi za sigurnost čovjeka, o želji za većim standardom i blagostanjem, već je problem kako i gdje staviti granicu da se jedno i drugo i treće ne pretvore u svoju suprotnost.

Ipak, ostaje pitanje: Šta da čini običan ČOVJEK da otkloni uslove koji dovode do pojava koje smo istakli i realno prijete opštom kataklizmom svijeta, čije epokaliptične posljedice već odavno osjeća? Svijetiljke koje su razumni ljudi, bar na sat isključili, nerazumni su davno pogasili. Narod kaže što budala može uništiti ni hiljade pametnih ne mogu popraviti, ili pamet ljudska je ograničena, gluposti granica nema. Hoćemo li sad biti toliko pametni da još spasimo što se spasiti može? Ti što čitaš ne gledaj na druge, pometi u svom dvorištu.

 

 

 

 

RASIM LJAJIĆ – čovjek iznad svega

Š. Kadrić

 

 

Rasim Ljaic

Ovih dana sam sa radoznalošću pratio događanja u Skupštini Republike Srbije. Degutantan je bio govor mržnje, reći ćete nikakvo čudo, ali akter je bio  Velimir Ilić a okomio se na ministra za rad i socijalnu politiku u Vladi RS Rasima Ljajića. Lider Nove Srbije (Velimir Ilić) komentarisao je potpis na pozivnici za obilježavanje Dana državnosti Srbije u Orašcu riječima: “Vi idete Karađorđu u posjete, u Orašac, a pozivnice šalje Rasim Ljajić, moj drug, svaka čast, ali to je vrijeđanje dostojanstva ove države, Karađorđa, to je uvreda za sve što je srpsko”.

 

Teško je komentarisati ovakve riječi mržnje, ali su one nešto drugo, one su svijest današnjeg političara o današnjoj Srbiji. Za njega je Srbija još uvijek Karađorđeva tvorevina a Rasim Ljajić ništa manje nego Turčin protiv koga se i danas treba tući baš kao što no Karađorđe  nekad činjaše! Ilić iz ovog mita o Srbiji izbaci sve ostale srpske mitove od kosovskog i Cara Lazara, II srpski ustanak, I i II balkanski rat, I i II svjetski rat i ovih nekoliko posljednjih. 

 

Možda isti dan, Ilić je završio u bolnici žaleći se na srčane ili neke druge zdravstvene smetnje, jedan od prvih koji su ga posjetili u bolnici bio je Rasim Ljajić lično. Ne kao ministar, ne kao političar, već kao čovjek Rasim Ljajić.

 

Da se ni tim ne bavimo, ali nedade mi đavo mira čekah da Srbija i srpski narod, kaže šta ima reći na neobičnu i nepotrebnu blamažu, ali i rasizam sa skupštinske govornice.

Registrovao sam sjajno reagovanje Nenada Čanka, za istom tom govornicom u najdirektnijem obraćanju Iliću kog je nazvao riječima koje neću ponoviti ali ih on svakako zaslužuje. Republički javni tužitelj Slobodan Radovanović je zatražio od Skupštine Srbije snimku obraćanja Ilića tog spornog dana da bi ocjenio ima li prekršajnog djela. 

 

A onda su se potrefile dvije emisije na RTS-u, jedna koja je govorila o samom Rasimu Ljajiću predstavljajući ga ljudski toplo, gdje se on sam predstavio u maniru najjednostavnijeg, velikog čovjeka kom je politika kazna a ne radost, ali i posao koji naprosto neko mora raditi, a on to očito u miljeo Srbije i Bošnjaka u njoj radi ponajbolje. Rasim Ljajić ne živi u Banjaluci, naprimjer, radi šta hoće i kad dođe u sukob sa zakonom dolazi u Beograd da se žali kako je ugrožen, ne živi ni u Sarajevu žaleći se na Srbiju, on jako dobro zna gdje živi i gdje treba politički djelovati, smanjujući jaz između svog i Srpskog naroda. Očito Ilić i njemu slični ne žele da vide kroz koju ljudsku dramu Ljajić prolazi upravo zato što sjedi sa njim u istoj Skupštini. Možda bi ga i razumio kad bi htio odgovoriti na banalno pitanje: Zašto on i ini srpski političari (kao Srbi) nisu pristali da budu komesari svoje države u komunikaciji sa Haškim tribunalom i sudom za ratne zločine, nego su taj vrući krompir bacili u ruke Ljajiću?

 

Malo iza onog skandala u Skpštini, i ove emisije o Ljjiću, bio je na istoj televiziji neki tip otvorenog foruma u kom je ponovo učestvovao Ljajić, ali i još dvije javne ličnosti, koliko sam upamtio, gledajući dio emisije, jedan je javni tužilac (pretpostavlajm baš Radovanović) i drugi dugogodišnji novinar kom na žalost ime nisam zabilježio.

I jedan i drugi su okarakterizirali držanje Ljaića u političkom životu Srbije i privatnu posjetu u bolnici Iliću, kao potez vrijedan divljenja na koji ni jedan srpski političar nije spreman.

 

Preslažući priču o Ljajiću, numpade mi jedna neobična priča iz Ključa iz ratne Bosne i 1995. godine. Armija BiH ulazila u grad, pravoslavci panično bježali. Komšija pravoslavac ostavio komšiji muslimanu kuću i svinje na obraz. Borci Armije po zauzimanju grada krenuli u pomor svinja. Onaj što su mu svinje ostavljene na obraz ”svoje” nije dao, životom ih branio. Oni ga proglasili neprijatljem naroda i države. Uskoro dobio i pismo kojim ga izbacuju iz SDA stranke zato što "moralnom liku člana Stranke demokratske akcije ne odgovara čuvanje i hranjenje svinja." Na kraju mu i zoljom ili nečim drugim u kuću gađali, nisu više svinje progonili, već njega, on im bio gori od svinja, izdajnik.

 

Svakako da priči o Ljajiću i Iliću nema veze sa ovom pričom o svinjama, ali ima sa nečim drugim, sa obrazom i upućenosti komšije na komšiju.

Ukoliko Ilić, ali i drugi političari na Balkanu shvate, da nije dobro danas voditi karađorđeve ratove, bez obzira koje i kakvo mjesto oni imali u (h)istoriji srpskog ili drugih naroda. Ako Ilić shvati da je prva njegova potreba upravo komšija Rasim Ljajić, kom je sjajno jasno gdje, sa kim i kada živi. I nije do njega već do onih koji i danas hoće pošto poto da im on proigrava Turke kako bi oni mogli biti Karađorđe, (upravo tako je i Mladić svoje žrtve u Srebrenici nazvao). Srpski političari danas (čas izuzecima) kao da su zaboravili da su koliko juče i mnogi drugi sa njima živjeli i sad ih nema. Pobjegli plašeći se duha Karađorđa a Rasim im dođe kao sudbina, za mnoge u svijetu bi to bila velika sreća.

 

 

 Ševko Kadrić, Oslobodjenje juli 2006.

 

 

Već sam pisao o knjizi Michael-a Moore-a ”Kicošu gdje mi je domovina” i filma ”Faradej 11” snimljenog na istu temu. Tema je borba za istinu, te razobličavanje onog šta se i zašto desilo tog kobnog 11 septembra 2001. u Njujorku. Nešto slično sam doživio i ovih dana čitajuci knjigu ali i gledajuci film ”Davinčijev kod”. Dan Brown je na uvjerljiv način uzdrmao kompletnu nomenklaturu ”istina” na kojima je ustrojeno kršćanstvo, posebno onu o bezgrešnu začeću Marije Magdalene. Po broju čitalaca knjige ali i gledalaca filma moglo bi se reći da je pisac zapravo rekao ono što javnost zna a pisac smogao snage i hrabrosti da je iznova suoči sa njom.

 

Kod Michel-ova Kicoša, na jednoj strani imamo zvanicne ”istine” iza kojih stoje administracija Bijele kuće i zvanična crkva a na drugoj istine do kojih dolaze Moore i Dan Brown koji nam pokazuju drugu stranu istine i približe onom što se stvarno desilo. Još uvjek ne tvrdimo da je Moorov film ili Davinčijev kod apsolutna istina ali da smo joj blizi to je sigurno. Taj posao pojednica, ovog puta Moora i Dan Beowna, je herojski i nadasve patrikotski mada za većinu Amerikanaca to trenutno ne izgleda tako. Moore nam pokazuje šta znači politička propaganda za jednu državu koja iz vrlo prozaičnih, egoističnih interesa manje grupe (ovog puta oko porodice Buš), može da učini jednom narodu (Amerikancima), pokrećući ih u seriju nepravednih ratova, okružujući ih viskom neprijatelja i nepovjerenja, što će u krajnjem imati neuporedivo veće posljedice pa i veću cijenu po Ameriku i Amerikance od koristi koju je imala pljačkajući Afganistan, Irak, pokrećući novi rat na Bliskom istoku. (Nešto slično se desilo Srbima sa Miloševićem, ali nećemo sad o tome).

 

Dan Brown nam govori na kakvim dogmama je uzdignut monoteizam i koju brutalnu silu je crkva upotrijebila pa i još uvijek upotrebljava da bi je držala za apsolutnu istinu. Prije dvije hiljade godina bi i mogli imati izgovor o bezgrešnom začeću u nepismenosti, nedostatku naučnih spoznaja i sl. ali je problem što ta dogma i danas živi a njeni čuvari i danas odlučuju o ovom svijetu i nama u njemu.

 

Ono što je pozitivno u cijeloj stvari to je da svjet danas ima ljude poput Moorea ili Dan Browna. Oni domaću i svjetsku javnost suočavaju sa pozadinom slučaja, svojim istinama, o tom što se zapravo desilo i prije izbora u Americi (na kojim je Buš prevarom pobjedio Gora), i kod samog napada na Njujork (gdje Buš ne izgleda zatečen), kod pokretanja već ranije planirane ratne mašinerije na Afgansitan i Irak ničim ne zaslužene i sl. Bez sumnje pobjedi li istina u ovom američkom slucaju u njoj će svakako heroj biti Moore a negativac onaj koji je danas predsjednik Amerike i apsolutni ”izvor istine”. (Danas, godinu kasnije i to je prošlost, novi predsjednik Amerike Obama je priznao da je rat u Iraku i Afganistanu nepravedan i izgubljen, istina nije rekao zašto je ubijeno više od milion nevinih ljudi). Dan Brown pak nam baca u oči istinu zbog koje su mnogi u historiji glavmom platili a to je ona da je Marija Magdalena vjenčana Hristova supruga a da je ”bezgrešnost začeća” začeta u tajnim odajama same crkve iz razloga njoj poznatih.  No razmišljajmo malo o istini možda ne zbog Moorea ili Dan Browna već nas samih. Igre oko Bosne i Hercegovine još ne prestaju, lideri se dogovaraju o novim podjelama zemlje I imovine, agresivna osvajanja se nagrađuju, narod se pljačka I prodaje mu se magla po ko zna koji put. Imaju li Bosanci i Hercegovicu svakako, snage, poput ranije spomenute dvojice da porede ličnosti i partije i njihove istine juče i danas? Imaju li snage da odgovore na banalno pitanje: kako to da u svim istinama oni dobijaju a mi gubimo?

 

Profesor Muradif Kulenović ljude koji govore istinom nazva singltonima. ”Po naučnim teorijama oni govore ono što je najbliže istinama i pravdi i oni se ne slažu sa masom koja korača poput gusaka za velikim guskom. Njihove duhovne mogućnosti su velike, ali uticaj na mase mali.” U ranije navedenim slučajevima mi se suočavamo sa novinom, prekretnicom i na tom planu, singltoni (Moore) medijima koji su im na raspolaganju (knjiga, film) uspjevaju da tu masu gusaka koja je do juče koračala za američkim velikim guskom urličući ”rat, rat”  okupi u istom onom Njujorku u povorci od nekoliko stotina hiljada uz povike ”nećemo rat - odlazi”. Dan Brown je pak uspio da u vremenu neosporne, čak neprikosnovene moći crkve javnosti baci rukavicu u lice i kaže masi  (poput Radoja Domanovića) ”Vođa je slijep”. Priča o bezgrešnosti začeća je imala i ima jednu drugu zadaću prikrivanje grešnosti same crkve. Da će razobličavanje istina (njihovih i naših) ići lahko neće, jer je ulog prevelik ali ovo je jedan od najvećih testova za svijet uzorne demokratije. I vrlo je važno šta će tamo prevagnuti.

 

No, šta je zapravo istina?

 

Upravo sam pogledao u Kljaićevu riječniku i nema je. Hoće reći da se podrazumjeva, da znamo. A kad čovjek pogleda stvarnost ona zapravo vri od istina koje nas dovode do ludila. Malo ćemo koga sresti sa prostora Balkana a da nije žrtva neke istine. Srbi imaju svoju, Hrvati svoju, Albanci svoju... onda na individualnom planu svi mi pojedinačno imamo svoje istine. Otvorite samo na internetu prostore gdje ljudi debatiraju, razgovaraju o tim istinama pa ćete vidjeti. Ključni problem je da se nema vremena da se sopstvena istina sagleda u stvarnosti ali ni da se tuđa čuje, razumije. Na drugoj strani politički marketing sve i čini da bi istinu prikrio na neistinu ”učinio istinom”. Najkrvaviji dio ljudske (h)istorije i nije ništa drugo već sudar istina koje su se dokazivale na bojnom polju. Zar to nije čudno, kad je u suštini istina samo jedna? Sva mudrost ljudskog djelovanja i jested a se ona na vrijeme dokuči i da se do nej gođe.

 

Istina bi trebala biti ono što je objektivno najbliže stvarnosti. Ali se opet postavlja pitanje šta je stvarnost? Je li to ono što se dešava sad i ovdje ili je ona povezana sa onom stvarnošću ranije? Srbi naprimjer sve što rade i sebi i drugima pravdaju osvetom Kosova? Problem je što ni sami ne znaju niti žele znati šta se zapravo desilo na Kosovu prije 500 i nešto godina? Ili spomenuti Dž. Buš je izvršio agresije na Afganistan i Irak sveteći 11 septembar. Problem je što nam Moor ali i ostali izvori govore da je i sam Buš jako umješan u to što se desilo 11 septembra a onda da ni Afgansitan ni Irak sa tim nemaju nikakve veze!? (Sa snažnom ekonomskom krizom, najvećom i (h)istoriji čovječanstva,  sa kojom se Obama suočio poslije njega to postaje sve izvjesnije).

 

Koja je razlika između onih koji govore o istini impresivno, emotivno, viđenim, doživljenim ili propagandno i onih koji to žele gledati objektivno poput singltona?

 

Ovi prvi govore o onom što vide, ili hoće da vide, onom što osjećaju nošeni strastima (ljubavi, mrženje..) ili izvrću istinu u svoju korist, govore da im se desilo upravo ono što oni rade drugima.

 

O relativnosti istine, zavisno od ugla gledanja i odstojanja (vremenskog i prostornog) govori banalan primjer, eksperiment. Uzmimo bijeli papir formata A4 u njegovom sredisnjem dijelu nacrtajmo crveni kvadratić. Ako papir gledamo sa distance opisaćemo ga kao bijeli papir sa crvenim kvadratićem u sredini, a šta se dešava ako papir približimo očima tako blizu da sve što vidimo to je onaj mali crveni kvadratić?

Da li je istina da jedan vidi papir bijel sa crvenom kockicom u sredini? Da. A da li je istina i da onaj koji papir gleda izbliza može tvrditi da je on crven. Da. Gdje je sad istina? Otuda se u naučnom pristupu istini traži vremenska distanca, različiti izvori i uglovi viđenja te istine i sl.

 

Jedan od najčešćih načina odbrane svoje istine je ono: ”vidiš šta mi radimo jedni drugima a ne vidiš šta nam oni rade?” Poenta je da se tako baca loptica na drugu stranu, krivnja nekom drugome i svaki pokušaj ozbiljnog dolaženja do istine se želi zaustaviti. Nije bolno rezati po tuđemu, ali je hrabrost rezati svoje. Nije teško dijeliti tuđe, pravi humanisti dijele svoje. Nije humor ismijavati tuđe (to je podlost i cinizam) humor je smijati se na svoj račun.

 

Šta bi trebalo da sadrži ozbiljan put do istine?

 

1. Sumnja je najznačajnija pokretačka snaga istraživačke i stvaralačke misli. I ona je u suprotnosti sa religijskim načelom vjerovanja (ne sumnjanja). Dakle mi ne konstatujemo da je nešto to i to, već da bi moglo biti, (hipotetički). Da stvari ne banalizujemo, kad nam kane vrela voda na ruku tu nema onog (moglo bi biti da sam se opržio već samo konstatujemo (vrisnemo) vidljivu činjenicu). Ovdje govorimo o društvenim relacijama i događanjima. (Zato vjersko-nacionalne vođe ne trebaju političke sljedbenike već politicke vjernike koje lako pretvaraju u političke vojnike.)

 

2. Sledeći korak je određivanje i opisivanje pojmova po već ustaljenoj nomenklaturi, prikupljanje informacija te misaoni prices njihovg dovođenja u korelacije-odnose. Ne možemo mi proizvoljno izmišljati nove termine sa lokalnim značenjem samo nama jasnim kad se zna šta je rat, narod, nacija, država, nacionalizam, socijalna patologija i sl. Drugo je kad mi želimo dokazati da je narod zaista narod ili građanski rat je to i to a u našem slučaju se desilo to... Dakle taj misaoni dokazni postupak, postupak prikupljanja činjenica iz različitih izvora (onog što već znamo, onog što je kao pamet pohranjeno u knjigama i drugim izvorima pameti, ono što drugi znaju...) karakteriše nas kao misaona bića a našem mišljenju daje težinu, ozbiljnost.

 

3. Ništa manje značajan element dolaženja do istine je oponiranje sopstvenim polazištima, odnosno gledanje na njih iz sasvim drugog ugla. Zato se kod odbrana doktorskih teza (ali i kod drugih naučnih ili ozbiljnih projekata) određuju oponenti da simuliraju ”protivnika”. Ako naše teze izdrže i taj test provjere onda onde postaju i naše tvrdnje koje argumentovano branimo i ponovo sve dotle dok nedođemo do novih činjenica koje nas jačaju u uvjerenju ili nas naprosto razuvjere. Tad mijenjamo stav jer smo bili u krivu.

 

Historijski primjer tog izmjenjenog stava nacije je Vili Brant. On je smogao snage da klekne pred žrtvama koje su počinjene u ime naroda kom i sam pripada. U našim uslovima se to na žalost rijetko dešava, generacije političara se takmiče da dokažu da su dosljedni i neograničeno pametni, diveći se sopstvenoj pameti dok je narod iz dana u dan veća i veća žrtva te pameti.

 

Danas, još uvijek Balkan plače za čuvarima istine. Njih ima i u krajnjem oni spašavaju obraze cijelih naroda. Pitam se šta li će jednog dana značiti dr. Nada Kljaić ili dr. Ivo Banac za Hrvate naprimjer, Jevrem Brkovic ili Marko Vešović za Crnogorce, Vesna Pešić i Ivan Stambolic za Srbe... ali i mnogi bosanski singltoni za same Bosance? Singltoni su naprosto svjedoci i čuvari istine i oni su ne bez razloga grižnja savjesti cijelih masa i neugodni svjedoci njihove gluposti i slijepila. Mase opijene isključivošću takve doživljavaju kao izrode poslije otriježnjanja su im heroji. Nijemci danas proglasavaju herojima sve one koji su organizovali zavjere ili pokušali atentate na Hitlera. Problem je što to ne rade zbog njih već savjesti koja ih proganja što su onda kad su oni svjetlili istinom bili porotiv njih.

 

Nesto mislima da je Evropi i Balkanu u njoj jedno desetak Michael-a Moore-a ili Dan Beowna da li bi tad bili bliže istini o onom što nam se desilo ili bi i te istine svako na svoj način tumačio uzvikujući ono ”a ne vidiš njih!” Ne toliko zbog onog što nam se desilo već da nam se to zlo više ne ponovi.  

INTERESANTNO

U Japanu je navika piti vodu odmah nakon buđenja. I znanstveni testovi su također uvidjeli prednosti te tehnike. Liječenje vodom daje rezultate za "stare" i ozbiljne bolesti kao i za "nova " moderna oboljenja - priznato je kao 100%-tno efikasno za liječenje slijedećih bolesti:
glavobolja, bolovi u tijelu, srčani sustav, artritis, brzi otkucaju srca, epilepsija, masnoća u krvi, bronhitis, astma, TB, meningitis, bolesti bubrega i mokraćnih organa, povraćanje, gastritis, dijareja, hemeroidi, dijabetes, zatvor, sve bolesti očiju, bolesti maternice, rak i menstrualani poremećaji, bolesti uha, grla i nosa.

METODA LIJEČENJA

1. čim se probudite ujutro, prije nego operete zube, popijte 4 x 160 ml (640ml) čaša vode
2. operite zube i usnu šupljinu i nemojte jesti ni piti ništa narednih 45 minuta
3. nakon 45 min. možete mormalno jesti i piti
4. nakon 15 min. (koliko je trajao vaš doručak/ručak/večera) nemojte jesti ili piti ništa narednih 2 sata.
5. oni koji su stari ili bolesni i ne mogu popiti 4 čaše vode odmah na početku (dok se ne priviknu) mogu početi tako da popiju odjednom koliko mogu a onda svakim danom povećavati količinu vode dok ne dosegnu te 4 čaše vode.
6. ova metoda izliječit će bolesne i a zdravi će uživati još veće zdravlje

KOLIKO JE DANA POTREBNO DA SE IZLIJEČE SLIJEDEĆE BOLESTI?

1. visoki krvni tlak - 30 dana
2. gastritis - 10 dana
3. dijabetes - 30 dana
4. zatvor - 10 dana
5. rak - 180 dana
6. TB - 90 dana
7. oni koji imaju artritis, ovu metodu liječenja mogu provoditi samo 3 dana u prvom tjednu, a od drugog tjedna nadalje,  dnevno.

Ovo liječenje nema popratnih efekata, osim što ćete češće ići mokriti.
Dobro bi bilo da ovo uzmemo za dnevnu praksu tokom cijelog života, a ne samo dok liječimo bolest. Pijete vodu i ostanite aktivni.
Ima smisla. Kinezi i Japanci piju vruć čaj tijekom jela ... ne hladnu vodu. Možda je vrijeme da usvojimo njihove navike pijenja (u malim gutljajima) tijekom jela.
Ovaj članak je koristan za one koji piju hladnu vodu.
Lijepo je popiti neko hladno piće nakon obroka, ali hladna voda će zbiti masnoće koje ste upravo konzumirali - usporit će probavu . Kada takve tvorevine reagiraju s kiselinom, slome se i crijeva ih apsorbiraju brže nego krutu hranu. To će izbrazdati crijeva (oštetiti crijevne resice) i uskoro će uzrokovati debljinu i voditi do raka. Zato je bolje piti toplu juhu ili toplu vodu nakon jela .

Važna napomena o srčanom udaru: morate znati da nisu uvijek isti simptomi prije srčanog udara bol u lijevoj ruci. Budite svjesni intenzivne boli u čeljusti (vilici). Mučnina i intenzivno znojenje također su uobičajeni simptomi. 60% ljudi koji su imali srčani udar tijekom sna, nisu se više probudili. Bol u čeljusti može vas probuditi iz čvrstog sna. Budite pažljivi i svjesni toga. Što više znamo, imamo više šansi za preživljavanje...

Kardiolozi savjetuju svakome tko dobije ovaj mail da ga proslijedi dalje - bit će vrijedno ako spasimo bar 1 život.

 

 BOSNIEN och bosnierna, S. Kadric

Bogumilerna i Bosnien (gravstenor)

 

                 Det är inte ovanligt, att en del folk får namn efter det geografiska område de bebor och det är heller inte ovanligt, att de som vill beröva ett folk dess namn, börjar med att tillskansa sig detta namn.

                 Det är inte ovanligt, att demografer karaktäriserar ett folk efter det område de besitter - det omvända äger också rum. Således har Bosniens geografiska rum och dess karaktäristika skapat en stor del av folkets särart.

                 Bosniens geografiska område har, historisk sett, ofta ändrat gränser från Istrien till Kotor och långt in i det nuvarande Serbien. En del bosniska kungar har även härskat över Serbien (kung Tvrtko I, Nemanjics legitime tronarvinge) men idag kan man säga, att området ligger och alltid har legat mellan floderna Sava i nord, Una i väst och Drina i öst.

                 Bosnien bildar en naturlig bro mellan de adriatiska och de mellaneuropeiska områdena, två områden som historiskt alltid varit särpräglade.

                 I synnerhet längs floderna Bosna och Neretva har en ström av idéer och varor byggt en bro mellan dessa två världar. Bosniens guld, silver och andra metaller har genom de sista två årtusendena varit grund till många krig och erövringar, där såväl fenicier, greker som romare deltagit. Bosnien har genom historien bebotts av många stammar. Några av dem bedrev krig mot romerska riket redan år 171. Hur långt ligger Bosnien från Rom? Det andliga livet låg nära de andra indoeuropeiska folkens, grekernas, romarnas, germanernas, persernas, vikingarnas o s v.

                 Livet var på den tiden underordnat naturen så även det andliga livet. Oförmögna att förklara naturfenomenen började människan att tro på övernaturliga krafter och värste Gud förbunden med himlen och därtill flera gudar av båda könen. Den högsta guden var mycket hårig och hade ben och horn som en get. Den hette Silvan, precis som Silvan i den romerska mytologin eller Pan i den grekiska. Silvans kvinnliga motpart var jakt, natur och djurgudinnan Diana (Thana). Bilder och statyer av Diana återfinna överallt i Bosnien, särskilt i den centrala delen. Illyrierna trodde på féer och skogsnymfer, som de ansåg vaktade berg, källor, floder och grottor. De avbildades som unga avklädda flickor under lek och dans Silvan är ofta i närheten och spelande på ett instrument. Man har räknat ut att folket i Bosnien trodde på mer än 40 sägner och hade 52 gudar. Idag finns det över 300 minnesmärken i Bosnien som vittnar om Illyrernas tro.

                 År 78 fKr erövrade Romerna Bosnien, men folkets nära anknytning till naturen förblev densamma.

                 Romerna var inte på långt när så hemska erövrare som hunnerna, avarerna, tatarerna och slaverna, som skulle komma det följande århundradet.

                 Likväl startade folket ett uppror som skulle vara i fyra år och var anfört av Boton och Pinez. Staden Vares var centrum för upproret. Romarna blev tvugna att använda 15 av de 25 legioner som hären bestod av. Kejsare Octavian berättade i Rom att upproret hotade riket. Upprorsledarna Boton förklarade: ”Ni har inte sänt oss en här utan vargar”. Ockatavian blev så betegen i Botons klokskap och tapperhet att han lät honom leva och behöll honom i staden, vilket var ganska ovanligt i Rom.

                 Ännu en detalj från upproret är bemärkansvärd. Då folket i Bosnien förstod att de skulle förlora slaget begick de kollektivt själmord. Först satte de staden i brand. Därefter sprang kvinnor och barn in i elden och männen dräpte varandra inför ögonen på förbluffade 0ch beundrade romerska soldaterna. Men om hela sanningen skall fram, så skall det också tillfogas att en del av de upproriska hade förrått deras sammansvurna och hjälpt romarna - de fick så småningom sitt rättmätiga straff. Det romerska riket föll i slutet av det femte århundradet och Bosnien blev skådeplats för nya erövringar och erövrare, vilda stammarna av hunner, avarer, slaver och andra. Den lokala befolkningen gjorde motstånd, men drog sig vid ett tillfälle tillbaka till bergen. Spåren av dem blev nästan utraderade på slätterna och i delarna, men de bosniska bergen gav dem skydd. I det sjunde århundradet kom slaverna och erövrade det mesta av Bosnien förutom kustområdena och bergen där den infödda befolkningen hade dolt sig. Slaverna och avarerna kom i kontakt med den gamla europeiska kulturen för första gången. De började också blanda sig med den ursprungliga befolkningen och på så sätt skapades den antropologiskt särpräglade befolkningen från dessa områden. Människor som ägnade sig åt kroppsarbete och var utrustade med speciellt kraftigt utvecklade muskler. Mentalt var detta folk annorlunda än sina grannar. De hade ett annorlunda förhållande till underdånighet, var mycket modiga, mycket ärliga och godmodiga. De betacknades som ”de goda Bosnierna”.

Begreppet Bosnien och Bosnier är slaviserade former av det romerska namnet för landet Bosana eller Bosina.

                 De omkringliggande territoriernas folk namngavs av områdenas namn, Serbien och Kroatien. Bosnierna gjorde inte så. Detta tyder på att de nykomna slaverna assimilerats av ursprungsbefolkningen. Detta till skillnad mot serberna och kroaterna som var organiserade som klaner, inte som folk.

Bosnierna däremot hade kvar sitt organisationsmönster från senantiken. Det förklarar också varför ursprungsbefolkningen i Bosnien vid maktkonsolideringen efter slavernas erövring, behöll sin regionala indelning (med vissa ändringar)

                 Den bysantinska historieskrivaren Porfirogenet använde i mitten av det tionde århundradet namnet Bosnien och alltsedan dess har det blivit använt även om i olika former: Bosnium, Bissena, Bossena, men omisskänneligt detsamma. Bosnien har behållit sitt namn för land, flod, folk och språk fram till nyligen.

                 Kristendomens intrång i Europa utrotade den gamla paganska tron, i början av det elfte århundradet, men man påverkades av det herrskapet till en speciell form för kristendom, den bosniska kristendomen, eller det bosniska kätteriet.

     

                 Bosniska rötter skall förstås som en blandning av illyrisk och romersk kultur och tillika tätt knuten till de folk som befann sig i området: serber, kroater, montenegriner, italienare, österrikare, turkar m fl. Hade man följt det logik att ett folk äntligen kan få namn efter det geografiska området det befinner sig i, eller att ett område kan få namn efter det folk som bebor det, så kunde man ha undgått det fel som begicks man ha undgått det fel som begick i den jugoslaviska grundlagen 1974: då blev det nämligen fastslaget ett folket i Bosnien skulle benämnas, kroater, serber och muslimer. Detta visade sig senare vara en förberedelse för folkmord på ”muslimer” som ju rent logiskt skulle ha burit namnet bosniaker. De var i besittning av landet Bosnien redan 1864, egentligen tidigare, då det osmanska riker erövrade landet och byggde sitt kejsardöme på uppfattningen om likheter i religionen. Olikheter i uppfattning, speciellt vad gällde rätten till det bosniska territoriet, undanträngdes.

SJEĆANJE

 

 

Sjećanje na jedan razgovor o Bosni i Bosancima sa Safetom Isovićem

Š. Kadrić

 

U petstogodišnjoj okupaciji Bosne, Otomani a kasnije Turci, su imali razrađen sistem pokoravanja naroda i uključivanja u svoju impariju. Najznačajnije sredstvo tog pokoravanja i oduzimanja identiteta bila je vjera i kalifat kao vjerska institucija kojom se ona širila.  Tako su Bosanci, ponosni na svoj jezik i svoju vjeru u kojoj su se tada, jedini u Evropi Bogu molili na svom jeziku, počeli da mu se mole na tuđem, arapskom jeziku koji nikad nisu razumjeli. U tom procjepu između dvije vjere i dva jezika, kao čuvar bosanske kulture ugnijezdila se sevdalinka. Generacije Bosanaca su sevdalinkom čuvale svoju posebnost i svoj jezik prkoseći tuđinu. Malo ćemo i danas naći nekoga Bosanca da napamet ne zna desetine i desetine divnih sevdalinki u kojima je ustoličena ljubav, ponos, žal za prolaznošću, naljepša mudrost i lira. U sevdalinci ćemo, htijeli ili ne vidjeti kopču sa istim takvim porukama i istim tim mudrostima koje je isti taj bosanski čovjek nekoliko vijekova ranije mukom, prkosom i snom klesao u bogomilske stećke širom Bosne razasute.

 

Safet Isović je bez sumnje najveće ime u izvođenju i čuvanju upravo sevdalinke. Narod ga je zvao Bosanski Pavaroti neusuđujući se da napravi i obratnu paralelu pa da Pavarotija nazove Italijanskim Safetom. Bilo kako bilo, čudan prst sudbine je na ovaj svijet u istoj godini doveo ovu jedinstvenu dvojicu izvođača pjesme, isti taj prst sudbine ih je sebi uzeo u istoj godini u nekoliko dana.

 

Evo nekoliko opservacija koje mi je Safet izgovorio prije petnaest godina u Kopenhagenu koje se danas doimaju kao oporuke.

 

Isović: Ovo iskustvo i ovaj susret sa našim ljudima u Danskoj, zapravo, nešto je što se ne može mjeriti sa bilo čim drugim. Ove koncerte ubrajam u sam vrh mog muzičkog nastupanja. Ovdje sam sreo svoje Bilećane, Trebinjce, Banjalučane, Kraišnike. Za ove prve sam posebno vezan, tamo sam rođen a drugima sam bježao daleke 1941. godine. U moj život su stala dva iskustva izbjeglištva i stradanja moje Bosne i mog naroda. Euforija susreta i osjećaj prkosa su u osnovi tog draga doživljaja.

 

Š.K: Imajući u vidu tvoje dvostruko iskustvo izbjeglištva, kako lično doživljavaš susret za izbjeglim Bosancima po svijetu razasutim?

 

Isović: Mnoge zemlje zapada su ponudile i pružile utočište našim ljudima i zato im hvala, ali ako je to i namjera da ti ljudi tu i ostanu onda je to zloupotreba nesreće naroda i države, odnosno učešće u njoj. To je čin kojim se čini zlo našoj zemlji i našem narodu. Sjaj zapada je čudan, sve je to omča iz koje se naši ljudi kasnije neće moći izčupati. Krediti, jezik koji postaje novi ”maternji” jezik našoj djeci, samo ubrzavaju proces integracije u ta društva i trajno zaboravljanje i gubljenje svog.

 

Š.K: Samir nam je ovaj razgovor prekinuo tvojom pjesmom ”Bosno moja poharana” ti imaš potrebu da kažeš nešto upravo uz tu pjesmu?

 

Isović: Ne mogu da ne spomenem mog učitelja Jozu Penavu, Bošnjaka kakvih je malo. On je 1934. godine u svojim pjesmama koje su postale narodne, opjevao Bosnu, njene rijeke, planine, ljude. Ljudi Jozu zaboravljaju jer njegove pjesme smatraju svojima ali mi ne smijemo zaboraviti ko je napisao: “Sarajevo behara ti tvoga”, ”Sjajni mjesec na Trebević sjeo”, ”Kraj Vrbasa sjedi momče, čeka djevojče”. To je čovjek koji je opisao stradanje Bošnjaka u prošlom ratu, čovjek koji je vjenčao svoje ime uz ime Bosne i mi to ne možemo zaboraviti.

 

Š.K: Šta bi poručio onima koji te slušaju?

Isović: Bosanac, Bošnjak danas ima razloga da podigne glavu ponosan na svoju kulturu, tradiciju, sebe što nije prihvatio svoje dušmane za svoje učitelje nikad pa ni u ovom nezapamćenom zločinu, što je opstao najviše zahvaljujući svojoj mudrosti i snazi, što je postao barometar evropske civilizacije.

 

 Ševko Kadrić

 

 

Helsingborg, Švedska. - U Koncertnoj dvorani simfonijskog orkestra u Helsingborgu je 6. maja 2006. godine održano neobično druženje uz muziku i to sevdalinku. Neobičnost je u prostoru (koncertna dvorana) u sadržaju (sjajno organizovano veče sevdalinke) u gostima pedesetak aktivnih izvodjaca (pjevača) uz dvojicu vrsnih harmonikasa muzičara (Emir Mahmutspahić i Ćamil Ikanović). Snježana Mahmutspahić, Sarajka, obožavalac sevdalinke je punih šest mjeseci prikupljala sevdalinke (128) i napravila manus (radnu verziju projekta sevdalinke), zatim uvezala izvođače i pjevače i sve pretočila u nezaboravno veče u kom se sevdisalo, pjevalo nekoliko sati i na desetine i desetine nezaboravnih i besmrtnih pjesama. Neka to bude i povod da napravimo osvrt upravo na sevdalinku.

U porodicu naroda, unosi se, uz ono po čemu su narodi slični i ono po čemu je svaki narod poseban, čim je oplemenio, obogatio tu porodicu, cijeli civilizacijski tok. Kad su u pitanju Bosna i Bosanci onda su to svakako tri kulturološke tekovine na koje ovim povodom želim skrenuti paznju. Bosanska bogumilska kultura, materijalizovana u kamenim stećcima, za koje Miroslav Krleža ustvrdi i da su jedini kulturni spomenik u Evropi nastao; sevdalinka kao gradska ljubavna pjesma i svakako najpoetičnija ideja koju je Evropu oplemenila u zadnjih pedesetak godina je ideja bosanske piramide, istina nedovoljno verifikovana ali i ono što se već desilo je naprosto grandiozno.

 
Danas i ovim povodom zelim govoriti o sevdalinci gdje nije neophodno naglasavati i ono "bosansko" naprosto što druga i drugacija ne postoji, već samo bosanska i ono što se od Bosne prelilo u zemlje okruženja i tamo bilo prihvaćeno.

 
Ono što sevdalinku determinise u njenom pojmovnom i suštinskom kulturološkom smislu, jeste činjenica da je "Sevdalinka bosanska, gradska ljubavna pjesma, pri čemu riječ "bosanska" geografski određuje autohtonost sevdalinke, riječ "gradska" urbanost, a riječ "ljubavna" sadržajnu tematiku," (Omer Pobrić) što je u najvećem tačno mada je ovo određenje "gradska" vremenom nestalo, posebno novim tehničkim mogućnostima emitiranja i reprodukcije (radio, gramofon, TV, MP3) tako da je sevdalinka naprosto samo bosanska narodna ljubavna pjesma.

Pojam "sevdah" ili glagol "sevdisati" označavaju imaginarni ambijent ljepote u kom prostranstvu je duša - koja osjeća, pronalazi zrna radosti i formira mozaik koji životu daje smisao i lijepotu. "U sevdalinkama su nasi prvi drhtaji uzneseni čulima, prvi dodiri i prva ćutanja u mraku - kad je čovjek sam sebi dovoljan jer nije sam - u sevdahu je." Sevdalinka pored tog individualnog duhovnog saživljavanja sa melodijom i riječima pjesme pa i samim sobom ima i onu socijalnu, društvenu dimenziju gdje nestaje granica izmedju izvođača i slušaoca, kad svi učesnici u druženju pjevaju, sevdišu. I u ovom kontekstu možda i najznačajnija socijalna dimenzija ove pjesme, njenog nastanka i trajanja jeste u čuvanju jezika, njegovom njegovanju i obogaćivanju u najljepšoj formi.

Sevdalinku možemo odrediti i kao nirvanu, kao auru koja okružuje čovjeka, nepojavnog je oblika i ne može se vidjeti (izuzme li se čitanje osjećaja u ponašanju i licu izvođača i slušalaca), ona u nepreglednom prostranstvu ljudske duše traži osjećaje, pronalazi zrna i formira mozaik ispleten čulima koji slavi trenutak života ili život upravo tog trenutka, dajući smisao i životu i ljudskom postojanju. Sevdah je naprosto duhovno stanje sjedinjavanja ritma i pjeva muzike sa ritmom sopstvenog bića gdje oni tvore harmoniju zadovoljstva, harmoniju koja slavi postojanje svog bića sjedinjujuci ga sa harmonijom dragih ne rijetko dalekih ili izgubljenih bića, predjela.

I baš kao što Krleza ustvrdi za bosanski stećak "da nikad i niko nije vidio Bosanca na stećku da kleči da je sužanj" tako se i za sevdalinku može ustvrditi da "nikad i niko nije čuo sevdalinku da je prožeta mržnjom ili niskim ljudskim strastima koja ne slavi ljepotu ljudskog postojanja i čovjeka samog". Ovdje zapravo dolazimo do čudna ali ne slučajna spoja ova dva bosanska fenomena, kulturološka stamena (bosanskog stećka i sevdalinke). I jedno i drugo pa i treće (Bosanska piramida) su odraz duhovnosti jednog tla, jednog podneblja i na njemu i po njemu izatkane radosti života i ode životu. "Da mi se ispod ovog hladnog kamena dići, svaki bi mi dan bio jedan cijeli život" pročitaćemo davno na stećku upisano ali i u svakoj sevdalinci, ali i sa njom samom, biće slavljen upravo taj dan kao jedan cijeli život, baš kao da je jedini ili posljednji.

Sevdalinka je i historijski trag mukotrpne borbe protiv tuđina koji je došao silom i pokorio Bosnu, pobio bosansko plemstvo, odveo bosansku mladost na tuđa ratista, nastojao zatrti tragovi posebnosti prostora, njegove religije, kulture, jezika. Ako Bosanci nisu uspjeli da se odupru snažnom osvajaču silom kad je napadao, (ubio kralja Stjepana Tomaševića i dio plemstva) ako nisu uspjeli da sacuvaju intimu sosptvene bogumilske religije ispovjedane na svom jeziku, već im je nametnuta druga i drugačija lisena svake intime ispovjedana na arapskom (i pored Hamze Orlovića i hamzevija), sevdalinkom su nastojali upravo nastojali sačuvati to malo bosanske duše. I upravo tad nastaje sevdalinka kao jedan od najreprezentativnijih žanrova bosanske usmene književnosti i naše narodne umjetnosti uopšte na maternjem jeziku. Nastala je u već formiranim urbanim sredinama u kojima je ograđena avlija postala dio svijeta za sebe a sevdalinka simbol otpora u čuvanju intime, njegovan na bosanskom jeziku i suprotstavljanja arabizaciji.

Sevdalinka je bila i oblik sporazumjevanja i izrazavanja želja, poruka, poduka. Muškarci su je poput trubadura pjevali ulicama ili preko avlijskih zidova da bi se dopali, izazvali, poručili ili podučili. Poznata je pjesma "Hajde dušo da ašikujemo" u kojoj imamo sve elemente dvoglasne horske pjesme ali i elemente podučavanja i izazivanja na ljubav "Kako ćemo kad ne umijemo, Ja ću tebe naučiti dušo, sjed' predame pa namigni name."

U metričkom pogledu, sevdalinka je vrlo raznovrsna pjesma i pojavljuje se čak u šest metričkih varijanti. Tu susrećemo trinaesterac "Uzeh đugum i mastrafu, pođoh na vodu," jedanaesterac "Ja kakva je đulbegova Kaduna", simetrični lirski deseterac "Djevojka viče sa visoka brda", rjeđe nesimetricnom osmercu "Ja svu noć lezah, ne zaspah." Ali najcesce su stihovi u simetricnom osmercu "Put putuje Latif aga" ili nesimetrični epski deseterac "Prošetala Hana Pehlivana". (Munib Maglajlić, 101 sevdalinka, Mostar, 1978.)

Sevdalinkom se stvarnost izrazava neposrednom filozfijom tonova i emotivnih uzdaha. Kao takva sevdalinka je izvan evropske muzičke konvencionalnosti. Dok se taj takozvani zapadnjački tip muziciranja prilagođava "pragmatičnim" ili "apsolutnim muzičkim" normama to je sevdalinka pjesma jauka duše, struja života koja kao da sjedinjuje sve u jedno: muziku kao izraz ali i sam život pretvara u muziku, harmoniju sjedinjenu sa harmonijom pulsiranja cijelog mikro i makro kosmosa.

I zato sevdalinka i jeste izraz duha i duhovnosti podneblja koji se Bosnom zove i Bosanca bez obzira kojoj uže socijalnoj grupi pripadao.

08.05.2006.

 

Razgovor sa profesorom Ševkom Kadrićem iz Sarajeva

(Ljube Profilovski, Nova Makedonija, maj 1992 god.)

 

 

                 Ono što se sada dešava u Bosni i Hercegovini još uvjek nije tako strašno, kao što može da bude.  Ratne logike postavlja pitanje ko je sljedeći? Riješenje treba tražiti unutra, prije svega u srpskom narodu koji konačno treba da se zapita: da li sve to što se dešava ”u ime” njega je zaista i u njegovom interesu.

 

                 ”Slušaš silne eksplozije, granate padaju pored tvoje zgrade, gledaš kroz prozor i vidiš uništene automobile. Zatim nastupa tišina, sve je mirno, stanari izlaze pred zgradu da vide svoja uništena auta. Tada, u tom momentu, slijedi druga eksplozija. Gledaš kroz prozor od ljudi ostali samo trupovi” Tako počinje svoja kazivanja Sarajlija mr. Ševko Kadrić, čovjek koji je mjesec dana bio u agoniji sarajevske drame i koji iznosi svoje opservacije o tome zašto  se sve dešava na prostoru bivše Jugoslavije i kuda sve vodi. Razgovaramo u Skoplju gdje se nalazi angažovan na humanitarnim aktivnostima Dječije ambasade.

 

                 Koji su po vama razlozi za sav ovaj haos što je zadesio bivšu Jugoslaviju i konkretno Bosnu i Hercegovinu?

 

                 Rat, prvo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj a sada i Bosni i Hercegovini je krajnja manifestacija krize sistema bivše južnoslovenske zajednice. Ona je počela mnogo ranije nego je bila vidna u javnosti. Ona se praktično protezala u cijelom poratnom periodu. Suština problema je ipak u organizaciji vlasti koja je funkcionisala na nerazdvojnoj vezi partijskog, armijskog i državnog aparata, što sam već nazvao ”svetim trojstvom”, pri čemu je konstantno izmišljala razne neprijatelje. U takvim uslovima stvoren je mehanizam vlasti koji je mogao funkcionisati samo uz naglašavanje ugroženosti i ”proizvođenjem vanrednog stanja.” Cjelo društvo je militarizovano. Već od osnovne škole učenici su učili oružje, mine, i sve ono što je vojni zanat, u radnim organizacijama su organizovane cijele vojne jedinice, po republikama teritorijalne odbrane i sl.. To je samo ilustracija šta su vojnici mogli da ponude društvu u razriješavanju njegovih problema - vojni zanat, vojnu opremu i sebe. Problem je u tome što se društveni problemi u miru ne iscrpljuju kroz pripreme za rat. Danas je vidno, na žalost, da su naši narodi zaista bili dobro pripremljeni za rat.

                 U vremenu naglašene krize i nedostatka autoriteta, kakav je bio Tito, sve slabosti sistema vlasti su došle do izražaja. Raspad ideologiziranih socijalističkih sistema je bio stvar vremena, što se u svijetu već i desilo. Nosioci vlasti u Jugoslaviji su se našli pred ključnim pitanjem: prihvatiti program reforme, kakav je recimo nudio Ante MarkoviĆ, što bi značilo i sopstveni poraz i silazak sa vlasti, ili silom ”ograditi” sebi dio Jugoslavije kom će ostati vlast. Na žalost oni su izabrali ovo drugo. Logika tog ograđivanja dijela Jugoslavije, koje možemo zvati i pravim imenom, Srboslavije ili Velike Srbije, je već uočljiva i jasna. Poslije ukidanja autonomnosti Kosovu i Vojvodini te klasičnog puča u Crnoj Gori, iz Jugoslavije je izbačena Slovenija, zatim dvije trećine Hrvatske i sad se izbacuje dio Bosne i Hercegovine.

 

                 Kako se desilo da su u ovaj haos uvučeni svi južnoslovenski narodi?

 

                 Vojna teorija ima odgovor i na to pitanje. U Jugoslaviji nije riječ o međunacionalnom, među narodnom, konfliktu. Međutim nosioci instrumentalizacije nacionalizma, sopstvenu ugroženost mijenjaju sa ugroženošću naroda isturajući narod ispred sebe. U takvoj situaciji jedina važeća logika postaje logika samoodržanja. Sa psihološkog stanovišta to ne izgleda nenormalno ali je situacija nenormalna. U normalnim uslovima čovjek ne podržava nenormalne programe ali u nenormalnim okolnostima mnogo toga ”postaje normalnije”.

                 Argumenti ugroženosti se traže u istoriji, bližoj ili daljoj. Ako ih nema u posljednjih sto godina ima u hiljadu. Tako su u Jugolsviji svi odjednom postali ugroženi. Jedna kategorija ljudi nošena patološkim pobudama osvete, ubijanja, razaranja i sl. je od početka prihvatila da bude sila zla (prvi dobrovoljci, bojovnici), druga kategorija je stavila glavu u pjesak i čeka da sve to prođe po mogućnosti bez njih, a ona će na kraju da sudi i da tvrdi kako je eto sve pretpostavila. Treća pak kategorija govori, osuđuje ali i dobija po nosu, to su heroji ovog vremena ali su na žalost rijetki. Četvrta kategorija je, ako je mogla pobjeći, pobjegla.

 

                 Koliko su nacionalni programi u Jugoslaviji inspirirani germanskim nacionalizmom iz prošlog rata?

 

                 Na žalost mnogo su slični. Uz iste principe je pothranjivan nacionalizam i u Njemačkoj i kod nas. I Hitler je u riješenju ekonomske krize u Njemačkoj ponudio argument sile. Ponudio motive za aneksiju Austrije, agresiju na Čehoslovačku, Poljsku i dr. Tada je bio ugrožen Njemački narod sada Srpski. Tada je Hitler pljačkao i okupirao Evropu koja je bila podosta bogata. Sada imete nešto slično. U BiH se provociraju vojna dejstva slabo naoružanih bosanskih snaga a za uzvrat se razaraju cijeli gradovi, ubija na desetine hiljada nevinih ljudi. Slično se desilo i u Hrvatskoj. Posljedice njemačkog nacizma se još osjećaju. Tako će biti i kod nas dugo poslije okončanja sukoba.

 

                 Postojalo je nekakvo uvjerenje da do rata u Bosni i Hercegovini neće doći baš zato što su svi bili svjesni posljedica, međutim ipak je došlo?

 

                 Takvih procjena je bilo od onih koji su bili svjesni katastrofalnih posljedica rata u Bosni. Međutim to su više želje koje proizilaze iz  sagledavanja posljedica. Međutim sama logika raspada internacionalne Jugoslavije ne može da zaobiđe internacionalnu BiH. Gubici Hrvatske i ambicije Srbije moraju da se kompenziraju u Bosni od koje se očekivao najmanji otpor. Scenarij napada je isti kao i ranije, ugroženost, bašibozluci, provokacije, eksplozije. Zatim dolaze mirovnjaci koji predlažu ”nužnu” podjelu. Mi znamo da etnička podjela BiH nije moguća. Bar zdrav razum tako govori, ali ukoliko   danas Sarajevo postaje Vukovar, pa Mostar, Kupres, i sl. bude li to zavisilo od ovih koji danas BiH napadaju sutra će cijela biti uništena poput Vukovara, onda se tu crpi potvrda tezi o nužnoj etničkoj podjeli. I to će tako biti ako sudbina Bosne bude zavisila od onih koji su je skrojili mimo nje. Zato zmiju treba gađati u glavu. Ukoliko se to ne učini danas zbog agresije na Bosnu, a već je propuštena prilika u Sloveniji i Hrvatskoj, onda je pitanje ko je sledeći: da li je to Kosovo, Sandžak, Crna Gora ili Makedonija. I da li će ostati samo u okvirima bivše južnoslovenske države ili će se proširiti na širi prostor Balkana. U svakom slučaju proširenje rata, i u jednom i drugom slučaju, Makedoniji ne odgovara. Makedoniji jako treba mir u Bosni i Hercegovini.

 

                 Moželi se zaustaviti rat pritiskom ili vojnom intervencijom međunarodne zajednice, posebno EZ?

 

                 U Evropsku zajednicu, čak ni SAD ili UN, kao moguće sanatore južnoslovenske drame, ja mnogo ne vjerujem. Riješenje ja priželjkujem iznutra. Srpski narod napokon mora da se instrumnetalizira, mora da dođe do radikalnog političkog zaokreta unutar samog naroda pod čijom firmom je, do sada, napravljen najveći dio zala u Jugoslaviji.

                                                   

 

Ändrar de tekniska redskapen socialpsyket – ungdomars karaktär idag?

 

Undersökning

 

Sevko och Jasna Kadric

 

Värnamo 19 juni 2008.

 

 

 

 

 

Motivation

 

Några både professionella och naturliga roller vi befinner oss i (förälder, uppfostrare men även upptäckare) sätter in oss i situationer då vi måste observera förändringar i samhället (familjen, skolan och umgängeskrätsen i allmänhet).

 

Denna gång sätter vi i fokus och observerar tekniska hjälpmedel som har hittat sin platts i varje hem, i varje skola och i våra privata liv.

 

Uppfostran av våra familjer är i mycket stor fara, eftersom de tekniska redskapen har kommit emellan föräldrarna och deras barn. Mobiltelefoner, datorer och Internet, TV och DVD och många andra men dessa är de största.

 

En förälder känner sig maktlös och ledsen när dess barn inte har tid att lyssna, när det från sovrummet hörs en signal som säger att ett SMS har kommit. Eller när de behöver knacka på dörren till barnets rum för att den är stängd eller låst på grund av datorspelens, chattandets eller TVns makt. Familjen splittras i olika rum med olika TV kanaler eller datorer.

 

Det låter overkligt men tyvärr sant, målet om att de tekniska redskapen ska hjälpa till att förbättra lektionerna, har inte förverkligats. Allt fler skolor har stora problem med mobiltelefoner som nästan varje elev äger, i den har flera olika frestelser tryckts ihop (samtal, SMS, MP3, video, kamera, spel osv) som är mycket attraktivare än vilken lärare som helst. Liknande saker händer med datan och Internet.

 

Det är svårt att övertyga dagens ungdomar om att det för bara 20 år sedan varken fanns datorer, telefoner eller Internet.

 

Det är inte utan vidare som doktor Gerald Block säger att Internetberoende ska skrivas med i listan av sjukdomar. Doktor Block anser att ’överdrivet surfande, spelande av online spel, nerladdning av pornografi tillsammans med chattande och användning av e-mail i stora mängder, är klassiska symptom av hur det mentala bryts ner och Internetberoende bör sättas med i listan av sjukdomar’, (boken Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders).

 

För att illustrera hur stort problemet har blivit tar vi upp situationen i Syd Korea, i genomsnitt sitter en surfare och spelar online spel 23 timmar i veckan. Annan statistik visar att under förra året (2007) behövde 210 tusen barn hjälp mot sitt Internetberoende. I Kina är 13,7 procent av ungdomarna beroende av nätet, bekräftar dr. Block.

 

Denna undersökning för vi nu i Värnamo, en liten stad i Sverige med ca 30 000 invånare.

 

Mål:

 

1.     Komma fram till uppgifter om hur mycket tid olika grupper av ungdomar (högstadiet och gymnasium) spenderar användandes av de tekniska redskapen. Rättare sagt hur lång tid de använder varandra.

 

2.     Vilka tekniska redskap används (telefon, data, DVD) ?

 

3.     Till vilken nytta, vad används de till?

 

 

 

Provstick i undersökningen:

 

a.      En klass ur varje årskurs i högstadiet (6-9) välja en klass ur varje skola.

 

b.     En klass var i gymnasiet

 

 

Metod i undersökningen:

 

a.      Analys som berättar om problemet (information, statistik, undersökningar)

 

b.     Enkät

 

Enkät

 

Vi genomförde en enkätundersökning på elever i två grund skolor i två städer (Sverige – Bosnien).  Målet var att få fram information om hur mycket tid den generationen spenderar med de tekniska redskapen dagligen.

 

Frågorna delade vi i 3 grupper om: Mobiltelefonen, data & Internet, TV & DVD.(Kön, har du en …, Vad använder du mest i Mobil: samtal, SMS, MP3, MMS, Spel, kamera…) Eller ”På Internet använder jag mest: Surfande, E-mail, MSN…”) 

 

 

RAPORT

 Mellan två generationer, (Sevkos 50, Jasnas 20) hände så mycket. Teknikens dramatiska växling ändrade samhället. Inte bara på grund av tekniken men i undersökningen fokuserade vi på den. För bara trettio år sedan visste vi inte vad en TV, mobil eller Internet var, men idag har varannan person på jordklotet en egen mobil…

Vad visade enkätundersökningen hos elever i grundskolan som vi genomförde i vår undersökning?   

 

Mobiltelefon:

 

Alla medverkande i enkäten från båda ställena har en mobiltelefon med liknande tekniska möjligheter (samtal, SMS, MP3, kamera, video, spel, MSN, radio, kalkylator).

 

Användandet av SMS låg på första plats (Mattias 1642, Sara 1002, Amra 620 stycken i april månad) på andra plats kom Mp3, sen på tredje plats kom samtal, efter det kamera, spel, kalkylator.

 

72 % av de tillfrågade är möjliga att nå 24 timmar om dygnet och i genomsnitt är det 1,5 timmars aktivt användande av telefonen i Bosnien och 2 timmar i Sverige.

 

Internet:

 

62 % av de tillfrågade använder Internet varje dag, 20 %, 4 dagar i veckan, 12 %, 3 dagar i veckan, 6 % minst en dag i veckan. De använder Internet oftast hemma, fast de har möjlighet till Internet även i skolan, på biblioteket och på andra ställen.

 

I Bosnien svarade 71 % av de tillfrågade att de använder Internet dagligen, fast de har inte det i skolan.

 

98 % av de tillfrågade svarade att de bara använder Internet utan en förälders närvaro.

 

Det de mest använder sig av på Internet är som nummer 1: MSN/Chatt, surfande är på andra plats, hos killar är spelandes spel på tredje plats och hos tjejer är Communitys som lunarstorm på tredje plats, fjärde plats är e-mail och på femte plats är annat (vi tror det är nerladdning av musik, film osv.).

 

Användningstiden av Internet är olika i Bosnien och Sverige, i Sverige är den mer än tre timmar, i Bosnien mindre än en timme. Vi tror att skillnaden ligger i de tekniska framgångarna (modem, bredband). Många tillfrågade säger att de tjänar på att använda modem.

 

TV och DVD

 

65 % av de tillfrågade i Bosnien använder TV och DVD med familjen medans det sällan förekom hos de tillfrågade i Sverige. (Vi tror det är ett socialt moment i fråga, frågan om plats och antalet TV apparater i hushållen).

 

72 % av de tillfrågade i Bosnien följer något TV program dagligen och längre än 1 timme (vi gjorde inga frågor om längden av tittande). Hos de tillfrågade i Sverige märkte vi att TV tittande slutar vara ett sätt att umgås endast 22 % kollar på tv med föräldrarna, 25 % med vännerna och 53 % kollar själva på program eller filmer.

 

Filmer ligger på första plats av vad man kollar på i de båda länderna, sedan kommer hos killarna sport och hos tjejerna MTV musik kanal, på tredje plats kommer ”annat” och på fjärde plats kunskaps program.

 

De tillfrågade i Sverige skrev 2-3 timmar om dygnet.

 

Om vi plussar tiden av mobiltelefoner, Internet, TV och DVD, får vi mer än 7 timmar om dygnet användandes av tekniska redskap hos de svenska ungdomarna och mer än 5 timmar hos de bosniska.

 

 

 

Istället för …

 

Målet med detta projekt var inte att diskutera resultaten, det överlämnar vi åt elever, föräldrar, lärare och andra intresserade, men ändå nämner vi några häpnadsväckande och irriterande moment.

 

a.      Det hade varit bra att analysera ett barn och dess föräldrars engagemang gent emot varandra och kvaliteten och innehållet i det engagemanget. Men det är fritt av oss att säga att det är flera gånger mindre än teknikens ”engagemang”.

 

b.     Vi ser att teknikens kvalitet, attraktivitet och mångfald av möjligheter är mycket mer lockande än den läraren erbjuder och sättet han erbjuder det på under lektionstid. Under hela lektionen är mobiltelefonen lärarens största konkurrent och även en fara. Under varje del av lektionstiden och även utanför skolan och lektionerna kan lärarna bli dokumenterade av eleverna genom ljud och video inspelningar, kamera osv. Detta gör lärarna osäkra i sitt arbete. Man vet aldrig på vilket sätt eleverna kan använda det de dokumenterat. Det är en utav anledningarna varför läraryrket slutat vara så lockande runt om i världen.

 

 

c.     Informationen om att 98 % av de tillfrågade använder sig utav Internet hemma utan föräldrarnas tillsyn, bevisar bara att vem som helst, när som helst och utav vilka som helst anledningar kan komma i kontakt med våra barn, i deras sovrum. Det spelar ingen roll om vi är hemma eller inte. (pedofiler, galningar, kriminella, försäljare, utpressare…)

 

d.     De tekniska redskapen har kommit in emellan människor och deras kommunikation, till och med den mest djupa. Det betyder att hela samhället segregerades till ensamma individer med tekniken emellan all kontakt. Vi är säkert på väg mot ett samhälle av isolerade och ensamma människor, där tekniken bestämmer. Det är intressant att en undersökning visade att en av de största rädslorna hos den nya generationen är att tappa bort mobiltelefonen.

e.      Med dessa påminnelser vill vi inte ta bort teknikens goda sidor, men med dess kraft över våra liv måste vi fråga oss och ta ansvar som föräldrar, lärare, vuxna och seriösa människor. Vi måste använda tekniken där dess plats är, att vi använder den och inte den oss.

 

 

 

Sevko Kadric

Sa Dr Osmanom Pirijom o ekološkim pitanjima i još koječemu, podsjećanje.

S. Kadric: Da pocnemo sa onim sa cim smo zavrsili pri posljednjem razgovoru
prije skoro 7 godina dok smo obilazili Podrinje i govorili o odrzivom
razvoju? 

Dr. Osman Pirija, foto Š. Kadrić

Dr. Pirija: Danas su puna usta nasim ali i svijetskim strucnjacima odrzivog
razvoja, kao to je neko svjetsko otkrice nepoznato na nasim prostora i mi to
sada uvozimo u tranziciji sa zapada. Jos 1958 godine poljorivredno
indstrijski kombinat "Hepok" u Mostaru je zasnovan na takvom konceptu.
Pogledate zastitni znak Hepoka to su dvojica muskaraca koja nose veliki
grozd grozdja izmedju sebe. To su ona dvojica iz biblijskog mita koje
Mojsije salje u obecanu zemlju prije plemena. Pleme koje je pratilo Mojsija
do obecane zemlje se pocelo buniti nevjerujuci da uopste ta zemlja postoji.
Eto oni se pojavljuj u tom mitu sa velikm grozdom donesenim upravo iz te
obecane zemlje.
        Mi smo Hepokom htjeli u Hercegovini stvoriti obecanu zemlju. Htjeli smo
izvuci ljude iz neimastne, htjeli smo ih zadrzati na njihovim ognjistima i
upravo tu im napraviti obecanu zemlju. Tu smo traziti zlato u njihovim
rukama na njhovoj zemlji a ne da po svijetu u bescenje prodaju svoj znoj. Mi
smo na neplodnim zemljistima startovali sa projektom Hepoka. To je zemljiste
bilo u drzavnoj svojini i mi smo na tom devastiranom skoro napustenom
zemljistu, zemljistu na kom je bila sljunkara dobili plodnu zemlju. Tu smo
nastojali podici plantaze, vinarije i od naslijedjenih autohtonih vrsta
grozdja Zilavke i Blatine napraviti industriju. Da bi dobili kredite morali
smo imati zemljiste i dovoljan broj cokota. Kao bazu za vinograde mi smo
podigli farmu krava. Tako je jedna krava davala djubrivo za jedan hektar
plodnog tla. I mi smo to i napisali upravo tako u programu Hepoka: "Treba
Hercegovini vratiti zelene pejzaze koje je covjek svojom nerazumnom
eksplatacijom unistio i devastirao tla ostavljajuci generacijama koje dolaze
go skelet."
        To smo mogli  uciniti vodom, prirodnim djubrovima i izborom onih vrsta
grozdja od kog cemo praviti kvalitetno vino za svjetsko trziste a sebi
profit i garantovati razvoj cijele regije.  Trebalo je uspostaviti biolosku
ravnotezu na tom postoru, to je bio sistem. Trebalo je povezati: tlo, vodu,
krave, vinariju, staklenike, novi tip radnicke klase ... Poremecaj jedne od
ovih karika znacilo je raspad sistema. Eto to je taj odrzivi razvoj koji smo
mi tada startali u Mostaru kao svojevrsno tehnolosko i razvojno cudo.
         Nasa tragedija je bila u tome da tadasnji sistem nije podrzavao takav
razvoj ni Hercegovine ali ni Bosne.

S.Kadric: Je li po srijedi samo neznanje ?
Pirija: Ima tu vise momenata. Privredu i poljoprivredu je trebalo razvijati
kao dvije komplementarne djelatnosti. Koristeci bogatstvo voda. Naprosto
nemoguce je biti nerazvijen pored tolike kolicine vode koju ima Neretva i
njene pritoke i toliko padavina koje padnu na ovo podrucje. Trebalo je samo
tu vodu uhvatiti i sa njom gospodariti. Problem je nastao sto smo mi
proizvodili proizvode koji se nisu uklapali u centralno planiranje upotrebe
prostora Bosne i Hercegovine. Komandno tzv. Kidricevo planiranje je polazilo
od toga da Vojvodina, Slavonija, Makedonija i Srbija proizvode hranu za
potrebe Jugoslavije pa i svjetsko trziste a da Bosna i Hercegovina bude
prostor teske industrije, obojene industrije, sumarstva. Ako se nesto i
proizvodi u Hercegovini onda je to trebalo da bude pamuk i tzv. subtropske i
tropske kulture. I sve je to trebalo da zadovolji potrebe autarhicke
zatvorene privrede. Po tom plan trebalo je da Hercegovina ima 30 do 40
hektara vinograda. A mi podizemo za 5 godina 250 hektara vinograda. Do tada
je vise od 500 hektara vinograda godisnje izumiralo. Bosanski parlamntarci u
Saveznoj skupstini su trazili da se finansiraju i vinoradi od 5 hektara. Do
tada je po standardu za ta sredstva mogla samo da konkurise Vojvodina,
Makedonija i Srbija, mi naprosto nismo imali tolikih povrsina. Tako je taj
usvojeni amandman na Zakon povukao ogromna sredstava u Bosnu i Hercegovinu
iz saveznog budjeta.
        Sta to znaci gvore podaci da smo mi  u Hepoku angazovali 150 kalemara iz
cijele Jugoslavije. Poljoprivreda se javlja  kao nosioc razvoja, javlja se
jedna nova radnicka klasa pored uobicajenih rudara i sumskih radnika. Sad su
tu i traktorisi, svjecari, vinari, farmeri mimo uobicajenih radnickih
kombinezona. Hepok proizvodi 3 - 5 miliona kalmova godisnje. Kljuc takvog
poljoprivrednog razvoja po meni je voda ali je problem sto je bio nekakav
zakon kojim se zabranjuje navodnjavanje vinograda kao loza dobija na
kvantitetu ali gubi kvalitet. Mi smo egzaktno dokazali neodrzivost takvih
tvrdnji.
        1960 godine smo pustili pilot projekat u Hecegovini proizvodnje zeleni
sistemom hidrofona. Bez tla pomocu rastvora. Medjunarodni fond mi je odobrio
sredstva za demonstraciju takvog nacina proizvodnje na juznoslovenskim
prostorima. 12-13 maja 1960 mi smo izvrsili tu demonstraciju u Mostaru. Tim
je narusena koncepcija petogodisnjeg plana da Bosna i Hercegovna treba da se
razvija sa teskom industrijom. U njen grb je bio smjesten dimnjak a sto neko
proizvodi grozdje za svjetsko trziste to niko nije planirao.
        Mi smo poslovali po svim zakonima svjetskog marketinga. Posto smo
proizvodli cvijece onda smo stampali vjerski kalendar sa motivima
cvijeca. Kupce smo trebali podsjetiti kad da kupuju cvijece. Politika nas
je optuzila da propagiramo vjeu. Savez boraca pise "parama radnicke klase
vrsi se propaganda vjere".
        Hepok se nije uklapao ni u sistem vladanja drustvom. Umjesto da se
formiramo na komunalnom principu mi smo se udruzivali proizvodno prelazeci
te administrativne granice i bjezali smo kontroli, kako su nas optuzivali.
Mi dolazimo i u sukob sa nacelima naucnog istrazivanja u Bosni i Hercegovini
tada mi stavljamo nauku u funkciju razvoja preduzeca i za ta istrazivanja
drustvo nema sredstava.
        Mi smo izvozili grozdje, vino, breskvu, cvijece.   1974 smo imali 3700
zaposlenih od cega 190 inzenjera. Mi smo naucili narod da trosi cvijece.
Sarajevo je  1981 vise trosilo za cvjece nego za vino. 5 milona dolara je
Sarajevo trosilo za cvijece te godine.  
        Sezdesetih godina Savezna vlada posalje mene na nekakav seminar o
planiranju koristenja zemljista na Mediteranu i trebalo je da postanem
savjetnik za ta planiranja ali ta naucna saznanja ja sam primjenio u
planiranju koristenja zemljista izmedju Mostara i Capljine. Do danas tamo
izmedju Neretve i ceste nije izgradjen ni jedan objekat. To je zemljeste
namjenjeno je za navodjnjavanje i poljoprivredno gospodaranje.

S. Kadric: Ocito do razracuna je moralo doci i on se i desio?
Pirija: Razracun sa Hepokom je poceo sa pisanom primjedbom na lokaciju
Aluminijskog kombinata koju sam ja potpisao  a sadrzala je 7 stranica. Ja
sam pozivajuci se na najveca svjetska iskustva u oblasti aluminijskih
kombinata i njihovih stetnih posljedica na okolinu kao direktor Hepoka ustao
u zastitu krava, breskvi, vinove loze, stakla, ljudi na prostoru Mostara,
Hercegovine. Ustao u zastitu onih kojm ce poceti da opada kosa, da se lome
kosti i sl. Udaljenost farme krava Hepoka od Aluminijskog kombinata je bila
svega 800 metara. Moja primjedba je bila na lokaciju tako prljave i stetne
tehnologije i stetne indstrije koja je trebalo da unisti nasu obecanu
zemlju.

1970 godine na svecanoj sjednici opstine Mostar imaju dvije tacke. Prva je o
dodjeli priznanja zasluznim, medju kojim sam i ja. Druga tacka je podizanje
kamena temeljca Aluminijskom kombinatu. Predsjednik opstine poslije idilicne
slike Hercegovine u narednom periodu osloncem na aluminijski kombinat, kaze:
"A jedini covjek koji se protivi tom procvjetu je Osman Pirija. I taj
neprijateljski cin nije samo verbalni vec i pisani koji je poslao u opstinu
na 7 kucanih stranica."
Kasnije u prolazu Vlado Segrt ne vidi mene a ja slusam kako pita
predsjednika opstine: "Zasto ne sklonite tog Piriju?" Da bi petnaest godina
kasnije isti taj Segrt trazio da sjedim pored njega na nekakvoj svecanosti
zato sto sam jedino ja ustao u zastitu Mostara i Hercegovine od nesrece
aluminijskog kombinata. Eto to je taj mehanizam vladanja i princip "uvijek
biti na pravoj strani".

Da bi se instalirao aliminijski kombinat tada, trebalo je zaustaviti i
unistiti Hepok. Hepokov institut o kontroli zagadenja je unisten tako sto mu
je to pravo kontrole oduzeto a dato Aluminijskom kombinatu. Tako je
zagadjivac postao i kontrolor zagadjenja.

Poslije izgradnje aluminijskog kombinata niko vise nije mogao koristiti
nizvodno vodu rijeke Nereve. Zaustavljen je razvoj citavog regiona. Praveci
bilans voda na ovom podrucju ustanovljavam da opstina ima 126 000 stanovnika.
9600 KW energije po stanovniku. Ali je problem sto je 90% te energije
koristio aluminijski kombinet. Taj luksuz elektrolize sebi mogu priustiti
samo visoko razvijen drzave koje neznaju sta ce sa elektricnom enerijom
poput Norveske. Tada ali i danas svi planovi ozivljavanja Podvelezja i
Hercegovine su neodvojivi do dvije tvari: vode i elektricne energije. Da bi
izvukli vodu na visinu trebaju nam pumpe a njih pokrece ...

Sevko Kadric



- Är det Djuka, är det inte Djuka? - sade jag och undrade medan jag tittade på den mustaschprydda mannen vars gula mustasch hängde ovanför över läppen. Han stod bakom baren i föreningens lokal på vars dörr det stod att den är var bosnisk. Inne i salen, i det gömda vänstra hörnet hörde jag röster, konversationer, ett rutinerat oväsen av kortspel på bordet. Jag hörde, men jag såg inte bra för baren skymde den delen av salen, de som hörs vill samtidigt vara skymda.

Tröttheten efter en lång resa, doften av cevapcici* samt modersmålet fick till och med mig att vekna. Jag såg tidningar upphängda på väggen bredvid baren med några få meningar och flera färgbilder på. Det var Ramadan, folket samlades och fotografen antecknade något även för hand, lade till under bilderna. Just det fick mig att stiga upp och närma mig tidningarna för att läsa. Jag såg ett foto på honom som stod vid baren, fotot på honom hållande i en mikrofon. Under fotot står det: ”Ordföranden hälsar de närvarande och önskar en glad helgdag.” Det stod inte vad ordföranden heter men jag förstod att han är ordförande i alla fall. Jag gick tillbaka till bordet där jag väntade på mina cevapcici och jag började minnas min Djuka, som denne påminde mig om.

Under somrar, och när jag blev lite äldre även under vintrar, åkte jag alltid från staden till byn för att besöka min morbror. Där upplevde jag det som stadsbarnen endast kunde drömma om, idyllen i en by. Gamla trähus utan el med endast en eldstad. Vakta får, plocka körsbär, klippa gräs, äta ugnsbakad pita**, lyssna på morbrors berättelser om gamla kriget och striderna i Ryssland… När jag blev lite äldre hade jag även ett dragspel med mig till byn och spelade. Tjejerna dansade och sjöng och alla killar ville umgås med mig. Så träffade jag en spelkväll även honom, Djuka. Han var inte mycket äldre men ovanlig med sitt talesätt, uppförandet, utseendet. Nästan alla tänder hade ramlat ut och de tomma luckorna gömde han under sin mustasch. Han rökte allt vad han hittade men mest risig tobak som gjorde hans mustasch gul. Hans skämt var egentligen inte så roliga men det var de riktiga från byn som man skrattade så mycket åt att man var tvungen att hålla fast sin mage. Han gick i fyraårig skola i en annan by som låg cirka en timmes promenad därifrån. När han skulle börja femte klass var han tvungen att gå till Godijevno, vilket innebar en och en halvtimmes promenad i vardera riktning. Djuka gick men stannade någonstans halvvägs. När hans far kom till föräldramöten visade det sig att lärarna inte ens kände Djuka ordentligt.

- Det är bättre att du vaktar mina får än att du stjäl folkets körsbär och gurka, sade hans far och lät honom stanna i Papratno. När Djuka kom till staden brukade han leta upp mig för att jag dkulle hjälpa honom med att springa alla ärenden men även för att övernatta hos mig för det var alldeles för långt att åka tillbaka till Papratno samma dag. Och så var det dags för oss att söka jobb. Hos oss fanns det inget, så Djuka flyttade utomlands. Exakt vart han flyttade visste jag inte eller så hade jag glömt det, men jag kommer ihåg att han hämtade mig med sin bil, en riktig bil med utländska registreringsskyltar för att skjutsa mig till byn. Vi brukade lägga ner dragspelet i bagageluckan och köra till Godijevno. Ja, men hela berättelsen hade någon betydelse endast om Djuka lyckades köra även till Papratno. Nedanför ett stort berg Retinja fanns en makadamväg, men från Retinja till Djukas by fanns det endast skog, bäckar och fält. Djuka körde ändå sin bil genom skogen. Med bilen förstörde vi helt enkelt stenar, grenar och allt som var i vägen. Folket, där det fanns hus i närheten, kunde inte tro sina ögon att vi körde där igenom och de hälsade Djuka, de hälsade den första bilen som någonsin hade kört där. En gång fastnade vi i en av de större bäckarna. Djuka gasade på, försökte backa, köra fram, men ingenting hjälpte.

- Jag måste till Murat, han har en motorsåg, sade Djuka till mig och lämnade mig att vakta hans bil. Murat kom snabbt dit, han sågade några grenar som vi lade under bilen för att kunna köra därifrån. Djuka gasade på, Murat och jag puttade bilen och lyckades få den loss. I Papratno fanns inga bäckar längre, endast veteåkrar. Fram till sitt hus var Djuka tvungen att köra just genom veteåkrarna. Jag vågade inte sitta kvar i bilen utan stod bakom och tittade på hur spannmålen delade sig i två delar medan Djukas bil flöt ovanpå den. Djuka tutade också så att tutan och motorljudet skapade en obeskrivlig mystik. Folket började komma ut ur sina hus tillsammans med barnen och jag lade märke till en kvinna som under sin hand kikade på miraklet som närmade sig genom åkrarna. Bredvid henne stod en man med ett gevär i handen för att få klarhet i om det var något gott eller ont på väg till dem. När Djuka till slut stannade bilen framför huset och klev ut ur bilen ropade hans mor, och jag hörde henne säga:

- Det är min Djuka …
Hans far pekade med geväret mot himlen istället och sköt iväg två skott. Därmed började även festen i Papratno.

Djuka berättade in i minsta detalj om landet lång ifrån dem, om rikedomen i västern och om bilen. För mig talade han om hur mycket pengar han skulle ge mig för att få spela men även hur han inför andra bybor skulle pryda mig med mer pengar som jag var tvungen att lämna tillbaka.

- Vi får bränna dem och förhoppningsvis kommer alla öppna sina kassar, sade han och fortsatte - om Gud vill kommer denna fest även att vara mitt bröllop. Från Papratano fortsatte jag till min morbror och förklarade för Djuka att jag skulle återkomma om någon dag för att hjälpa honom med förlovning och bröllop. Och så blev det verkligen, jag spelade, Djuka prydde mig, tjejerna dansade och bland dem även Ziba. Ziba ville inte ens titta genom fönstret innan hon skulle träffa Djuka men nu log hon mot honom och Djuka blinkade åt henne. Dagen innan vi skulle gå för att Djuka skulle fria var det nära en olycka hände i hans föräldrars hem. Männen drack till sent på natten. Djukas far, hans bror och Djuka själv. Jag brukar vara uppe till sent men inte ens plommonspriten kunde hålla mig vaken så länge, och jag sov djupt när de började skrika.

- Ska du säga att jag är en lodare! hörde jag i min sömn genom skrik och svordomar …

- Herre Gud, vad det kunde hända saker, viskade Djukas mor dagen efter, då männen sov.

- Spriten och brodersblodet talade genom dem, det var nära att de tog livet av varandra, berättade hon medan vi drack kaffe och övertalade mig att hjälpa Djuka att fria till Ziba i hopp om att det skulle lugna ner dem alla. Ziba behövde inte övertalas, hon var redan övertalad. Hon smög ut ur huset, satte sig i Djukas bil, som han körde nära bäcken och de åkte iväg mot Godijevno.

- Vi får genomföra bröllopet hemma så som man ska - sade hans far till honom.

- Ser du regnmolnen där uppe. Om det börjar regna, och vattnet stiger, kommer inte ens fem Murat att kunna hjälpa mig ur den där bäcken, svarade Djuka då han startade bilmotorn.

- Här får du tio stycken med ost till, sade den mustaschprydde mannen till mig då han närmade sig mitt bord med cevapcici på tallriken.

- Varifrån kommer du? kunde jag inte låta bli att fråga.

- Från Bosnien. Varför undrar du?

- Varifrån i Bosnien?

- Från östra Bosnien.

- Varifrån i östra Bosnien?

- Det vet du inte så det ska jag tala om för dig, fortsatte han.

- Från Papratno? sade jag och kände nu igen hans mustasch, som gömde den dåligt gjorda tandprotesen.

- Jag tänkte väl att jag kände igen dig, sade Djuka och satte sig ner vid mitt bord, medan han gissade vem jag var.



_______
* bosniskt kötträtt
** bosnisk maträtt gjord av tunn deg

Ševko Kadrić: Kad, kako, kome i zašto  sam slikao, vjerovatno nije jednostavno odgovoriti, ali da me slikanje i svijet slike ispunjava zadovoljstvom to je sigurno. Desetak godina vodim školu slikanja, tri godine sam predavao u švedskoj školi, nešto slikam za svoju dušu, evo dijela te duše.
(Slike su podložene sa po jednom pričom uz njih vezane - klikni na sliku)


Palež, brvnara podignuta mojom rukom, za dušu i tamo je još uvijek. Ulje na platnu 120 X 80 cm.



Mostar, ulje na platnu  30X40 cm



Turovi, ulje na platnu, 30X40




Cvijeće akril, 30X 40 cm




Violina, ulje na platnu  40X40 cm



Crkva, ulje  30X40 cm



Romanija, 30X40



Treskavica, 30X40 cm




Cvijeće  30X40 cm



Stećak ulje, 30 X 40 cm

Š. Kadrić


Karakteristične slike i poruke bogumilskih stećaka, svakako samo mali dio od bogatstva i poruka ostavljenih da se na njih nasukujemo.



Čeona strana, sa simetričnim reljefom i karakterističnim elementima, ruke koje drže kuglu. (Sunce, Zemlja, Mjesec...)???



Lukomir na Bjelašnici, jedna od nekropola. Visoko u planini u vječitom razgovoru sa planinskim vjetrovima.



Na žalost ovdje nemam veću fotografiju ali i ova je po značenju velika. Slikar i boem Lazar Drljača (posljednji bosanski bogumil, kako  je sam sebe volio nazivati, uz stećak na Borcima iznad  Konjica. Lazar je bio visok i kočat. Čovjek se mora zapitati ko, kad, kako i zašto je ovoliki kamen rukama obrađivao da bi nam neku i nekakvu poruku ostavio? Jesmo li je razumjeli? Upravo tu dilemu sam u knjigu okovao onu u koj se i Lazar isto pita "Zaljubljen u sunce".



Tipičan ambijent i sklad sa prirodom. Nekropola je neispričana priča, razgovor koji teče koji treba slušati i razumjeti. Slušaš li? Razumiješ li poruke i tebi ostavljene?



Stećak kao inspiracija umejtniku ali i priča za sebe. Ovdje imamo bogumilski stećak i pored njega nišan. Na drugim mjestima imamo ponovo stećak ali i krstaču, čak i krst. To ne znači da su muslimani prirodni nastavak bogumilskog učenja ali ni da su bili kršćani, ne.
To govori o surovosti "vjetrometini" podneblja gdje su živjeli i prkosili životu i moćnicima. U jednom i drugom slučaju njihovi potomci su bili prisiljeni ili silom prilika postali muslimani odnosto katolici ili ortodoksi. Medjutim u nekoliko narednih generacija su se isprepletali običaji, i na krst je klesan muškarac podignute ruke ili na nišan bogumilsko znamenje...



Svastika, jedna od poruka ostavljena na padinama Bukovika kraj Sarajeva. Šta li su nam sa njom htjeli reći?



Pored monumentalnosti i prekrasnog reljefa, uočimo muškarca i ženu kako se drže za ruke. Evropa počinje učiti ravnopravnost s početkom dvadestog vijeka, patareni (bogumili)  su tako živjeli, tako bili naučeni.

Pismo na kom su poruke pisana na stećcima. Bosančica po prostoru i ljudima imenovano.
"Zar je grijeh što se svom Bogu obraćamo na svom jeziku?" pitaće se i prkositi papi koji ih je nagonio da se njegovom (svom) Bogu na latinskom jeziku mole. 1517. Mertin Luther će unutar kršćanstva ponoviti i vrisnuti "Zar je grijeh što se Nijemci žele svom Bogu moliti na svom njemačkom jeziku?", ostalo je (h)istorija najljepšim slovima uknjižena u Evropi  koju danas uživamo.
Poslije Martina se i Hamza Orlović, potomak bosanskih bogumila (patarena) u Stambolu upitao isto "Moraju li se bosanski muslimani svom Allahu moliti na tuđem jeziku koji ne razumiju?". Znao je odgovor kao i 20 000 njegovih sljedbenika Muhamed a.h.v. je u hadisu zapisao da mu se uz objavu Allah obratio riječima "Šaljem ti objavu na arapskom da bi je bolje razumio".
"Ako je Gospod poslaniku poslao objavu na njegovom jeziku da bi je bolje razumio, i mi ćemo je razumjeti ako je na našem jeziku".
Hamza je pohubljen, njegovi sljedbenici pogubljeni, (h)istorija ih zbilježila kao hamzevije.

Ali ideja izbavljenja čovjeka i čovječanstva je i dalje na istom tragu, tragu jezika i razumjevanja.

 

 

A se leži Thana, Dobrotina jedina šći

Hodah ispod zvjezda i tčekah korake

Sanjah ruke što me diraju

Usne tšo me ljube.

Život mi u tčekanju prođe.

Zašto Gospode?

Sve si  u dvoje stvorio

Samo Tebe i mene ostavio same

Na Brdu 1244

kad me snijeg spasio samotće

Stećak, ulje na platnu, Š. Kadrić

 

 

Palez, ulje na platnu Š.Kadrić

 

                 Uz posljendji opraštaj od Šabana – Alije Hadžovića. Iz knjige “Posljednji bosanski bogumil I druge priče”, Ševke Kadrića

                

- Je li vrijeme Vahdo? - pita Šaban-Alija Vahidu Hadžović.

                 - Još pet minuta - odgovara ona gledajući prema povelikom satu na zidu okačenu.

                 - Ti pristavi a ja ću probati malo prije neću li izdržatio malo duže.

                 Da ne gledam svojim očima ništa razumio ne bih. On ustaje iz kreveta u kom leži već skoro mjesec, oslanja se na hodalicu sa dva točka  i počinje kroz stan, od prozora iz dnevnog boravka do izlaznih vrata, pa nazad.

                 - Dokle? - upitah da se umješam.

                 - A do Trebinja kao i uvjek - odgovori odnekud iz hodnika uz škripu točkova na hodalici.

 

                 - Šaban Alija Hadžović, mi svi po jedno ime a ti dva? - našalih se da provjerem da ne pogriješim.

                 - Kad sam u školu pošao saznao sam da nisam Alija nego Šaban. U knjigama pisalo jedno, kući me zvali drugačije. Kasnije sam se navikao i na jedno i na drugo. Što `no kažu, zovi me i loncem, ali me nemoj razbiti? - dodade ne prekidajući ”mjeriti” sobu i zamače u hodnik.

                 - I eto ne razbiše te do sada? - upitah da započnem priču, kad se pomoli ponovo na vratima.

                 - Nedaj mi Bože muke što izdržati mogu, govorili su ljudi a ja doticao smrt i evo vidi, 77 godina i treniram k`o da ću na takmičenje. A i hoću Boga mi, hoću - dodade samouvjereno.

                 - Kafa je gotova - prekide ga Vahida, inače ko zna da li bi znao sam prestati.

                 - 183 ...? - upitah čitajući istetovirani broj na lijevoj ruci.

                 - 183019 - odgovori ne gledajući ruku.

                 - Fale četiri cifre - pokušah da se našalim na švedski lični broj.

                 - I ovo je previše - odgovori Šaban, Alija Hadžović preživjeli osuđenik na smrt, pa onda logoraš Dahaua u Njemačkoj, Lublina i Aušvica u Poljskoj, Golog Otoka u Jugoslaviji, Trebinja u Bosni, izbjeglica u Švedskoj.

 

                 Kao Trebinjski učenik osmog razreda iz ilegale klisnuo u partizane i bio politički komesar čete početkom 1941 godine. Nešto zbog lošeg rukovodstva nešto zbog jačine italijnsko-ustaške ofanzive ali odred se raspao. Crnogorske grupe prešle u Crnu Goru, njih sedmorica ostala po šumama oko Trebinja i poslije nekoliko mjeseci ih uhapsili. Prebacili u Dubrovnik pa u Šibenik. U Šibeniku petoricu pustili, Šaban, Alija Fazlije Hadžović osuđen na smrt. Prije izvršenja kazne zbog godina promjena presudu u doživotnu robiju i prebacili ga u Italiju u logor ”Solmona” kod Rima.

 

                 - Uveče bi pjevali internacionalu a stražari pitali šta pjevamo. Mi kažemo  da se tako molimo Bogu, stražari samo klimali glavom i govorili "Bene, bene"- govori uz osmjeg Šaban.

                 Poslije kapitulacije Italije kriminalci u logoru pokušali proboj na kapiju ali bilo bezuspješno. Nijemci u oktobru preuzimaju logor i odmah ih prebacili u Njemačku u logor ”Dahau”. Put do logora im je pokazao da im je svima izrečena smrtna kazna a izvršenje se dešava na svakom koraku. Oni što bi umirali od hladnoće, gladi ili udaraca njemačkih čuvara  odbacivani su na stranu kao po planu i dogovorenu broju. Iz Dahaua ih prebacili za Lublin - Majdanek na Poljsko - Ruskoj granici.

 

                 Ošišali Šabana, okupali ga mlazom hladne vode i istjerali na snijeg i mraz da traži svoju baraku. Od barake do barake ga vraćali i govorili da nije kod njih na spisku. Tek u devetoj ga primili i dali neke krpe da obuče. Od nekolicine logoraša, što su zatekli, doznali da su barake bile prepune do prije nekoliko dana ali su sve postrijeljali da bi primili novu grupu logoraša. Šaban u nekoj magacinskoj prostoriji vidio pune kante krvavih proteza i zlatnih zuba.  Nije prošlo dugo obolio od pjegavog tifusa. Izolirali ih u izdvojene barake a posluga im bili Poljaci što su već preboljeli tifus. Dugo je bio u komi, koliko ne zna ali sjeća se žene koja ga je, u bunilu,  dozivala posudom punom tople hrane. Ta slika mu se na san  vraćala narednih skoro trideset godina. Upamtio joj je lice, odjeću, vidio hranu a miris mu i danas nosnice draži. Pretekao tifus i ponovo ih transportovali.

 

                 Aprila 1944 vozili ih u kaminonima prema Aušvicu. Vozili po kamenjaru i izrovanim poljima a onda u samu logoru istresali kipovanjem kao kamenje. Nekoliko ih nije preživjelo, Šabanu jedna noga zakačila iza njegova vrata i od pritiska iskočila velika guta na vratu. U nekakvom dispanzeru pitao ga Poljak, ljekar odakle je i ispostavilo se da je taj ljekar služio vojsku baš u Trebinju kao Austrijski vojnik i operisao mu onu gutu. Ali ga tako operisanog esesovac izbacio na snijeg među ostale logoraše.

 

                 Istetovirali mu broj na ruci 183019 i odredili u grupu kod doktora Mengele. Zna da su im davali nekakve tablete, injekcije, mjerili temperaturu, gledali boju na licu. Zna da su ih postrojavali pred barakama i iscrpljivali. Pamti da ih je uvjek više ostajalo ležeći pred barakom nego ih se vraćalo u baraku. Ostalo mu je u sjećanju natpis u baraci "Štal baraka" a onda je slijedilo upustvo za rukovanje sa konjima. Na izlazima barake bile su dvije velike peći za zagrijavanje ali one bile u upotrebi ranije kad su bili konji u njima, logoraši ni slame nisu imali.

 

                 4-5 januara 1945 godine, kako se približavao ruski front Aušvicu, Nijemci su organizovali kolonu od  7-8000 logoraša  i po snijegu potjerali dalje od fronta u unutrašnjost Poljske. Kolonu su razvodnjavali u manje grupe i likvidirali logoraše. Grupu prije Šabana izdvojili i odmah strijeljali a njega jedan vojnik jako udario i oteo mu kapu sa glave ali ga nije ubio. Tu je Šaban vidio prvi put Njemačke vojnike kako bježe spašavajući svoju glavu. Dijelili su oružje Nijemcima kriminalcima a oni bježali. Preostalu grupa logoraša su uputili prema nekom brdašcetu. Kad su već izlazili na brdo čula se paljba sa svih strana.

                 - Vidim oni ispred mene padoše ali osjećam da padam i ja. Snažan bol i toplinu osjetim u predjelu kuka - kaže Šaban.

                 Znao je da ne smije ostati na hladnu snijegu. Pritisnuo je ranu komadima krpa sa obje strane kud je metak prošao, odlomio neku granu i nastavio sa onih nekoliko što se podiglo iz mrtvih. Bilo ih je 8 iz Jugoslavije i jedan Mađar. Držali se zajedno. Išli nekom šumicom noću kad sutra dan vide da su ispod brežuljka na kom su njemačke haubice. Po snijegu, hladnoći i bez hrane u tom šumarku na domak haubice, ostali su punih 12 dana. Jedno jutro samo onih haubica i vojnika nestalo. Oni nastavili put do nekog naselja. Poslali trojicu da izvide, čuli razgovor ali i rafal, mislili da su onu trojicu pobili, kad se oni vratili. Ispred bili ruski vojnici. Rusi strijeljali grupu njemačkih vojnika obučenih u logoraška odijela.

 

                 - Stara je li vrijeme? - pita Šaban pripremajući se na turu po stanu u Švedskoj pa da ako i do Trebinja stigne.

                 - Vrijeme je Šabane vrijeme - prekide nas Vahida, dosipajući vruću kafu u ohlađene šoljice.

                 - Prije dvadesetak dana, onu rupu na kuku mu začepljali, starost, pa progovorila - šapće mi Vahida dok se negdje u hodniku čuje škripa Šabanovih kolica što su se pripremala za nazad.

 

                 - I bogami opet ti dočekao da staviš petokraku na glavu? - upitah ga kad je sjedao ne bi li nastavio sa besjedom.

                 - A dočekah. Teško je živu robu objasniti šta je ona za mene značila tad u Smederevu. Postrojili nas krajem marta 1945, poslije 27 dana putovanja vozovima. Zajedno smo putovali mi logoraši komunisti i zarobljenici Jugoslovenske vojske sa kokardama. Ali u Smederevu pitaju pred strojem od nekoliko hiljada ljudi:

                 - Ko je odgovoran? - Niko ništa, ljudi se međusobom gledaju ništa ne razumiju. Ja izašao i kažem:

                 - Ja - To je bila komunistička lozinka a značilo je: ”Ko je član partije?”- I odmah mu povjerili odgovornost nad cijelom grupom dok se ne izvrši raspored ljudi. Odatle se javio razglednicom kući u Trebinje. Pisao je onako utomah: "Ako ko ima živ od mojih da znate da sam i ja još živ". I to bilo sve što je otišlo u nekakav sandučić, pošta nije radila ali kasnije saznao da je stiglo.

                 Po rasporedu ove grupe javio se u jedinicu, htio na front. Poslali ga na pravi pravcati, Sremski front. Borci ne navikli na otvoreno, vojnički ne pripremljeni da se sklanjaju a i bilo ispod časti, padali ko mlado snoplje. U jednoj akciji pogunuo puškomitraljezac i komandir jedinice bio teško ranjen. Borci se uskomešali i počeli povlačiti, Šaban repetirao automat održao kratko političko predavanje i zaprijetio strijeljanjem ko pokuša bježati. Kasnije stigle pohvale i nove funkcije ali i jedinica stigla do Zagreba pa onda Slovenije. Sve borba za borbom.

                 Poželio svoje ali mu nisu dali iz vojske. Preuzeo dužnost oficira i nastavio sa ganjanjem Draže Mihajlovića po Srbiji. Otišao komandantu i tražio demobilisanje, obrlatio ga i onaj mu rekao:

                 - Demobilisan si ali napisaćemo da je prekomanda u Trebinje pa ti tamo gledaj kako ćeš.

                 U Mostaru se javio amidži Tahiru Hadžoviću i poslije kratkog obilaska Trebinja nastavio u Mostaru raditi u službi unutrašnjih poslova. Već iduće godine je prebačen u Sarajevo u istu službu.

 

                 - Šefovao Boga mi - našali se Vahida stavljajući pred nas kolače na tanjiru.

                 - Je su li trebinjski? - upitah probajući.

                 - Biće - odgovori Šaban.

                 - Nisi dugo šefovao? - nastavih.

                 - U maju 1949 poslije operacije kuka bio sam u banji na Ilidži kraj Sarajeva kad uzbuna po banji, baš kao da će Tito doći, kad ono došli po mene i pravo u istražni zatvor i onda 5 mjeseci na Goli Otok - kaže Šaban smijući se i klimajući glavom prinoseći ustima onaj "bićetrebinjski" kolač.

 

                 Pričao je kako su mu već ranije mrežu pleli oni što nisu imali čim da se hvale niti kolajne pokazuju pa bili pričepili njega. Povod bio banalan. Govorilo se o Rezoluciji Informbiroa u Domu milicije u Sarajevu. Poslije iscrpnog čitanja Rezolucije bila pauza i vrijeme za pitanja. On napisao na komadiću papira: " Rezolucija je papir, mene interesuje da mi kao komunisti neko objasni stvarne razloge razlaza". Uglješa Danilović pitao ko je napisao papirić i on se javio. Tad to prošlo uz klimanje glave ali neki u Trebinju jedva dočekali da nešto ostane u zraku. Sa mučninom se sjeća brata Čede Kapora ali i Huse Budalice.

                 Na Golom Otoku je dobro upamtio, isto Trebinjca, Omera Pašića koji je i sam bio zatvorenik ali organizovao ljude da premlaćuju zatvorenike. Tako je on sebe rehabilitovao a drugi prolazili kroz neopisivi pakao poniženja.

                 - Goli Otok sam doživio teže nego Aušvic. U Aušvicu sam čekao smrt ali i ruske topove i pad fašizma, čekao sam da se ponovo sretnem sa Trebinjem sa mojima, ali Goli Otok je neko organizovao "u ime i moje ideje komunizma", to je bio tunel bez kraja - kaže Šaban.

 

                 Na Golom Otoku je sreo daidžu i dosta svoje rodbine, svi pod optužbom da su Informbirovci.  Kad je stigao kući u Trebinje saznao da je i Vahida bila u iztražnom punih pet mjeseci. Oblijetao po gradu ne bi li do kakva posla došao ali sva vrata za njega bila zatvorena. Kasnije progledali kroz prste u stambenom, trebao im ekonomista, a on bio dobar, boljeg nisu imali. Kad bi Tito prolazio i pored Trebinja njega zatvarali, Vahidu šikanirali i djeca kasnije nosila težinu grijeha bez grijeha.

                 Čim je stekao uslove za penziju isti dan ostavio olovku na radnom stolu a on se posvetio bašti, kući, ženi, djeci, sebi.

                 - Po Titovoj smrti Trebinjci bili i Goli Otok zaboravili? - rekoh i upitah.

                 - Je su Otok ali počelo četništvo ašićare. Oni iz boračke organizacije počeli prikrivati svoju partizanštinu a počeli se hvaliti četništvom. Tuga je da mi niko, baš niko nije rekao šta se sprema pa da kaže spašavaj djecu. E zovem jednom Čedu Tarana i pitam za penziju, i on je bio nekakav borac, a on sa onu stranu opsova i kaže: "Ma kakva penzija čuvaj glavu".

                 Ubrzo mu je sin odbio mobilizaciju i odlazak na ratište oko Dubrovnika i isti dan dobio otkaz sa posla. Posao čekao pet godina a otkaz stigao isti dan. Kad je počelo četnikovanje oko Trebinja 1992 godine  Šaban djeci pokazao put ka Makedoniji a on sa Vahidom ostao.

                 - Vidjeli jesmo svašta ali ogladnjeli nismo i što jes` jes` nisu nas maltretirali. Došao jedan pijan sa puškom na vrata i prijetio da će pucati ako Vahida ne otvori. "Dok je sjekire za vratima ti unutra nećeš" rekla mu ona.

                 27 januara 1993 kad je i posljednja trebinjska džamija zapaljena, Šaban i Vahida pokupili nešto uspomena u zavežljaj i izbjegličkim autobusom u bijeli svijet za djecom.

                 - Je li vrijeme Vahida? - pita Šaban pripremajući se za put od prozora do izlaznih vrata pa nazad do Trebinja.

                 - Vrijeme je Alija vrijeme - odgovara ona pomjerajući stvari da kolica mogu proći.

Sevko Kadric

Strax efter de tragiska bombattentaten i New York och Washington riktades alla västvärldens pilar med fasa mot islamisk fundamentalism. Aldrig tidigare har Amerika hotat motståndarna och terroristerna utan veta vilka de är och var de befinner sig.

De synkroniserade självmordsattackerna mot USA den 11 september 2001 har mycket gemensamt med ett litet flygplan, av märket Cesnan, som landade på Röda Torget i Moskva för cirka femton år sedan. Den ofarliga och äventyrliga landningen, utförd mitt på Röda Torget av en ung tysk man, krossade allas tro på Sovjetunionens säkerhetsparaply. Den unge tysken skakade den militära och politiska maktapparaten i den nukleära stormakten Sovjetunionen. Landningen blev ett av de avslutande Perestrojkaslagen och början till slutet både för Warszawapakten och Sovjetunionen.

Den lilla Cesnans landning på Röda Torget påverkar, nu som då, även NATO. I och med att det kommunistiska blocket, det stora hotet mot västvärldens demokratier, gick under försvann grunden för NATO-s existens, och alliansen borde logiskt sett upplösts, men makt och logik går inte alltid ihop, det vet åtminstone vi som är från Bosnien.

Den 7 juni 1990 besvarade Margaret Thatcher på ett NATO-möte frågan om Atlantpakten hade någon framtid med ett högt ja. På frågor om hur och varför konstaterade hon att: ”NATO måste identifiera framtidens hot, framtidens fiendemakter och deras strategier.” Långt tidigare hade USA:s dåvarande utrikesminister Henry Kissinger myntat begreppet islamisk terrorism som han såg som den nya fasan i världen. Ett tag efteråt definierade Willy Clark strategierna och ondskans makter vilket ledde till att det militanta islam i dag är ett lika stort hot som Sovjetunionen var under Kalla kriget. Skräcken för det kommunistiska spöket byttes genom propaganda ut mot fasan inför muslimsk fundamentalism. Det finns flera orsaker till detta: Objektivt sett existerar inte kommunismen längre varken som en makt eller en fara inför vilken det är nödvändigt att bygga upp rädsla och försvarssystem.

 

Problemet är att femtiotvå procent av världens vetenskapspotentials arbete är direkt eller indirekt knutet till krigsindustrin. Militären är fortfarande den viktigaste industrin, NATO-paktens och medlemsstaternas militära institutioner är stora och sysselsätter tusentals. I sökandet efter ett nytt hot att ersätta efter det kommunistiska med, definierades en grupp människor som på grund av historiska och demografiska orsaker råkade vara bosatta i länder där de mest betydelsefulla oljereserverna finns, vilka världens industriella utveckling är beroende av idag. Logiskt ställs frågan vad som styr gruppens öde; de områden den är bosatta i, eller det religiösa märket islam? I sina nyimperialistiska ambitioner att styra över dessa områden vände sig USA framförallt till de som i historisk tid varit maktens medarbetare: kyrkan och religionen. Kissinger förstärkte begreppet terrorism, till islamisk terrorism. Mosaiken blev färdigbyggd och definierad i Willy Clarks mening: ”Det militanta islam är idag lika betydelsefull som hotbild, som Sovjetunionen var under kommunismens tid.” Det absurda i det här påståendet är att medan Warszawapakten var ett militärt politiskt block, Sovjetunionen en union bestående av flera länder, motargumentet till NATO, består det militanta islam av en samling på ett tiotal terrorgrupper. Bombningarna av Washington och New York hade, vid sidan av ett enormt antal döda oskyldiga människor, ett annat budskap. För USA, som den ledande militära stormakten i världen, var det en belastning som det blir svårt att återhämta sig från.

 

Utan möjlighet att ifrågasätta sin egna nyimperialistiska utrikespolitik, kommer den amerikanska administrationen att utnyttja terrorattackerna till att försvara sin politik när de ställer världen i ordning och ger sig ut på ett nytt militärt äventyr, antagligen likt det vietnamesiska. Vid ett tillfälle visade den svenska televisionen en film om Usama Bin Ladin, mannen som anklagas för terrorattackerna i USA. Filmen skildrade hur den amerikanska underrättelsetjänsten skapade bilden av så väl Bin Ladin som talibanerna, i syfte att förebygga Sovjetunionens kommunism.

 

Att hävda att Slobodan Milosevic var den mest betydelsefulla mannen på Balkan för amerikanerna kräver ingen större övertalning, åtminstone inte för att övertyga oss från Balkan. Tack vare honom kom USA och dess soldater till Europa, till Balkan, och skapade sin största militära bas i Kosovo. Självklart är Milosevic ansvarig för allt förlorat blod i Bosnien, Kroatien, Serbien, Kosovo och även i Makedonien. Till historien hör även berättelsen om Alija Izetbegovic och hans ungmuslimska politiska image, hans maktposition direkt efter fängelsevistelsen, hur han tog emot mujahedintrupper och stationerade dem i Travnik. Vid ett tillfälle då Bosnien var totalt omringat tog de engelska och de kroatiska underrättelsetjänsterna med sig en grupp människor, kända för att vara religiösa, islamiska soldater och stationerade dem, inte i Srebrenica, Bihacs där kriget härjade, utan i Travnik där kriget precis skulle börja. Och när den här texten når läsarna är det mer än säkert att med hämndbegär och hat kommer USA att bege sig efter motståndarna, terroristerna, trots att ingen säkert vet vilka de är och inte heller var de finns. Nu vet man bara var de inte finns.

 

Ett är dock säkert, USAs ledare demoniserar islam med samma passion som de demoniserat kommunismen under de senaste hundra åren. På samma sätt som USAs problematik tidigare inte låg i kommunismen ligger den inte heller i islam idag, utan målet både tidigare och idag är det samma: kapitalism i världen. Idag skapar kapitalismen enorma exploateringsutbyten, som gör tomrummet mellan industriländerna och utvecklingsländerna ännu större. Detta tomrum stödjer konflikter i alla möjliga former, idag handlar det om självmordsattacker mot den ekonomiska utvecklingens symbol mitt i New York och i Washington. I morgon kommer det att handla om att bokstavligt talat plöja igenom Afghanistan för att hitta Bin Ladin. Analytikerna talar om att USA befinner sig i en svår ekonomisk situation, krig och bomber är det bästa sättet att dölja krisen. På samma sätt tänkte de som förde krig på Balkan, i folkens namn. Problemet är att krigen förde utvecklingen hundratals år bakåt i tiden. Är det inte tillräckligt med Balkans erfarenhet?

Idag är det känt att USA i jakten på Usama Bin Ladin dödat mer en milion civila i Afghanistan och Irak än som dödades i attentaten New York och Washington; de jagade Bin Ladin men fångade Afghanistan och Irak. Vilket land blir det härnäst?

 

Martin i Hamza, Š. Kadrić, izvod iz romana.

IX

Lazar Drljača, Boračko jezero, ulje

                 U Wormsu, ispred kamenog dvorca u kom mu je upravo izrečena smrtna presuda, stajao je Martin u kamene zidine zagledan bez misli, bez straha, prkosan i zadovoljan. Zadovoljan što je uradio što je mislo da treba, došao je umjesto da pobjegne, govorio umjesto da ćuti. Zidine dvorca se ispred njega ispriječile i pogled mu podizale put neba. I gore nije našao ništa, što bi prije, udubljen u misli nalazio. Oblaci nošeni hladnim proljetnim vjetrom i večernjim rumenilom poprskani,  igrali neku svoju igru kao da ih se ni, car, ni Worms ali ni Martin ne tiču. Martinu se oči zamaglile od prkosa, u nebo više nije htio gledati, oborio oči prema kanalu što je dvorac vodom od neželjenih gostiju čuvao. U onoj vodi, sjenama i vjetrom uznemirenoj, ugledao ženu u pokretu. Na ruci imala pletenu korpu. Sunce po njoj i onoj korpi, prskalo boje, uplićući ih u kosu po leđima raspletenu, karmin sa usana nije trebalo po licu prskati, razlio se sam, a tek oči...

Oči boje kestena, su ono što mu je posljednje u glavi, poput maglovite slike ostalo, prije nego su mu vreću na glavu nabili i ugurali u kočiju koja je nekud žurno vozila. U mraku, zmeđu dvojice snažnih momaka uglavljen, imao je vremena da požali što se nije sa tvrđave niz kamene zidine sam bacio ili u onaj jarak u kom mu se mlada žena ukazala. Sad sve bilo kasno, svoju smrt on nije birao, drugi mu je već izabrali, lomača. Zamišljao je veliki stub poput božićnog drveta, samo umjesto zelenila suho granje ispod njega naslagao sa ostavljenim mjestom za jeretika, njega.

- Doktore, želite li se odmoriti, ručati i osvježiti? – pitali su ga poslije nekoliko sati brzog tjeranja konja u galopu.

- Prvo mi recite ko ste vi i kuda me vodite? – upitao zatečen ljubaznim pozivom na odmor i osvježenje, ali i onim «doktore».

- Prijatelji, to je sve što vam sad možemo i smijemo reći – rekli mu kroz zagonetan, ali i prijateljski osmjeh.

 

                 Odveli Lutera... ubili Lutera... bile su vijesti koje su obišle svaki kutak prostrane, ali izdjeljene Njemačke. Neki slavili, neki proklinjali i papu i Rim, sluteći mrak i strah koji će tek po posnoj njemačkoj ravnici posijati.

- Za tri sedmice će taj jeretik goreti na lomači – govorio je Johan Tetz dominikanski sveštenik nasleđujući se Martinovom nesrećom ne vidjevši u njoj i svoju. Čuvari papinstva Njemačkom slavili pozivajući na odlučan progon jeretika, uvjereni da je najveći među njima na putu prema Rimu i lomači. Niko, čak ni carski panduri nisu sa sigurnošću znali gdje je Martin, vjerovali da je inkvizicija poslala svoje tajne odrede da ga u Rim privedu. To bilo vrijeme inkvizivije, ona bila kao sudbina i mač koji je svima visio nad glavom, nikad i niko nije znao kolika je cijena podavanja Rimu. Sumnja i strah, poput bauka, kružili Njemačkom, svak se svakoga plašio, niko nije bio siguran da nije grijeh počinio ili da bar nije grešno mislio. O grijehu jedino Rim i papa odlučivali, živim i mrtvim, ženama i muškarcima, vlasteli i sužnjevima, svima.

                 U dvorcu Wartburg, kasno noću, saski knez-izbornik Fridrich lično kočiju čekao.

- Dobro došao prijatelju – rekao Martinu žureći mu u zagrljaj.

- Da mi je srce puklo na ovom tajnovitom putovanju, smrt bi mi još i nagrada bila – šalio se Martin prepuštajući se tajnom gostoprimstvu. Ljubazni domaćin i zaštitnik mu je odnekud već ranije Bibliju na grčkom jeziku nabavio, čekala ga u njegovoj sobi.

- Profesore Luter, sve dok nemamo Bibliju na našem jeziku  ona je u vlasti mrtvog jezika i živoga antikrista u Rimu – rekao mu je Fridrich pokazujući rukom na onu na grčkom jeziku.

- A ja mislio da ću umrijeti prije nego taj dio započeta posla ne obavim – šalio se Martin zahvalan domaćinu, ali i Onome što puteve čudnim razlozima ukršta, njegov sad sa Fridrichovim ukrstio.

- Onaj što je tebi dao u zadatak misiju izbavljenja, Njegovog, tvog ali i našeg, mene zadužio da te sad spasim, sva sreća te slušamo istog Gospodara – odgovorio mu domaćin kao da se šali, a nije spašavati jeretika u to doba, značilo je i računati sa njegovom sudbinom.

Martin nije vremena gubio, pogledao je kneza a onda Bibliju i prionuo na prevođenje. Obojica su znali da je taj posao više od prevođenja, Biblija na narodnom njemačkom jeziku je trebalo da bude rodoslovnica nove Njemačke, njemačkog naroda i njemačkog jezika. Znali su i da se igraju sa vatrom, da čete papine inkvizicije mogu pokucati i na vrata dvorca Wartburg u potrazi za najtraženijim jeretikom i njegovim pomagačima.

Ono što mu se do juče činilo jednostavno i lagano, sad je postajalo izazov ali i odgovoran i težak posao. Prevodio je poglavlje po poglavlje a onda im se vraćao, ujednačavao ritam, naglašavao poruke, jezički umivao tekst. Načas bi osjećao bol u stomaku od zadovoljstva vidjevši cijelo poglavlje svete knjige na svom maternejm jeziku, dostupno svima koji jezik čitati znaju. A i oni što ne znaju sad imaju velikog razloga da nauče, mislio obradovan rukopisom, ponosan na sebe. Pismenost je sada Božija obaveza, kako stati pred Boga a ne znati čitati njegovu knjigu i tebi ostavljenu, pitao se i radovao, zagledan u vrijeme koje dolazi, vrijeme u kom njegovi sunarodnici, čitaju, uče ili naizust govore misli svete knjige u kojima nalaze snagu, milost i spasenje. Ne moramo se više našem Bogu moliti na tuđem jeziku, nisu samo oni miljenici Gospoda, već i mi. Svi smo pred Gospodom isti, i naš je Gospod kao i njihov, premetao po glavi odmarajući se i uživajući u onom što je već preveo, pa opet nastavljao. Na trenutak bi uživao u samom prevođenju, kakav i koliki je to novi doživljaj, kad praviš most između dva jezika, dva svijeta da mudrost iz jednog u drugi pređe, prošlo bi mu kroz glavu poput radosti ali i hrane sueti. Radio je baš kao da mu već uže nad glavom visi ili kao da stoji na nepotpaljenoj lomači, žurio je.

Znao je da će Bibliju čitati u svakom dijelu Njemačke, i stariji ali i najmlađi, tražio je ono najljepše u svim njemačkim dijalektima formirajući novu gramatiku koja na sve liči. Možda i nije tako razmišljao, već je tragao za najboljim prevodom, ali često ljudi ne upravljaju svojim djelima, ona mimo njih počinju živjeti svoj život, tako je i ovaj prevod Biblije ubrzo Nijemcima postao pravopis jedinstvenog njemačkog književnog jezika.  

Molio je domaćina  Fridricha da mu nađe nekoga ko bi sa njim u pred veče šumom oko dvorca šetao, da noge protegne, ali i da ga kasnije sluša dok prevod čita, to mu bio najbolji način da provjeri prevedeno, ali i ispravi što je za ispraviti.

- Nema mnogo onih koji znaju da si u dvorcu a i oni što znaju ne znaju da si baš ti Martin Luter, ali ćemo ti pratnju i slušaoca naći, pratiću te i slušati ja – rekao mu domaćin pristajući da bude prvi slušaoc Biblije na njemačkom jeziku. Dok je Fridrich Martina slušao i dah bi mu u duši zastao u strahu da čitaoca ne pomete, u radosti da sluša svetu knjigu na svom jeziku. Onda bi čuo lupanje srca kao da hoće da iskoči ali i grmljavinu u daljini, kao da je i nebo na zemlju silazilo. Taj obred, dorade prevoda i oskuškivanja srca i grmljavine, produbio je njihovo prijatlejstvo. Bili su uvjereni da čine dobro i da to što rade vrijedi njihovih žrtvi. Ubrzo je prevedeni dio Biblije odlazio u štampariju a onda onima kojima je i namijenjen, čitaocima. Žar se ponovo u plamen pretvorila, cijela Njemačka je gorela u vatri novih reformi oslonjenih na one prevode Biblije što su tajno iz dvorca Wartburga dolazili. «To Luterov duh zemljom prohodao», govorio narod dijeleći tajno ona prevedena poglavlja, očekujući da se i nova pojave. «On je još za života Bibliju na naš jezik preveo, kao da je znao da će mu uskoro doći glave», dodavali žaleći Martina, radujući se Bibliji na svom jeziku.

 Za tri mjeseca, Martin je cijelu Bibliju preveo, i dao joj krila da narodu njemačkom u susret ode. Ispostavaviće se da će, možda baš Fridrich otupiti Martinovu revolucionarnost. «Nijemac Nijemcu ne smije biti neprijatelj», pisao bi kasnije kad se «iz mrtvih» među žive vratio a seljaci tražili od njega da ih podrži u njihovu ustanku protiv vlastele.  

* * *

Tamo preko Alpi u Bosni, kad su bosanski jeretici, bogumili, klekli pred sultana Mehmeda II Fatiha, pokazujući mu pokornost, on im rekao: ”Koliko ja znam ovo nije ružna grupa ljudi. Šta hoćete od mene tražite?” «Neka se iz naše zemlje kupe mladići koji će u Istambolu odgajati i školovati za visoke službe”, rekao jedan od njih govoreći u ime svih, tako i bilo. Znali Bosanci da ih od sile jakoga sultana samo njihova pamet može sačuvati, slali djecu u škole da se snagom pameti ogrnu. Svake jeseni, kao da po zlatno žito dolaze, sultanove sluge dolazile sa velikim sepetima u kojima su bosanske mladiće nosile prema Stambolu. Prvo slušajući njihove roditelje onda i ne pitajući ih, samo kupili. Rijeka sepeta sa bosanskom djecom tekla put Stambola, a otamo se, oni koji bi škole i ratove preživjeli, vraćali kao starci i moćnici, štitili Bosnu ali i sultanovo carstvo. Sultan ih za sebe a ne za Bosne pripremao.

Tako i te godine, baš kad je Martin Bibliju na njemači preveo, sultanski sepeti nosili djecu iz Bosne prema Stambolu da svoj jezik zaborave, da turski jezik uče, arapskom ih učili za molitve. Njima arapski postajao ono što je do tada Nijemcima latinski, jezik vjere koji ne razumiju. U jednom od onih sepeta će koju godinu kasnije i Hamza Orlović biti.  

 

En roman av Sevko Kadric

 

 

 

”Res dig inte, fortsätt gräva”, under den devisen

kämpar sig Emin Salja genom ofattbara strapatser på ett

1900-talets Västbalkan som härjas av krig, revolter och

blodiga nationsbyggen. I den dokumentära romanen

”Proletär i hjärtat” blir författaren Sevko Kadric en fluga på

arbetaren, partisanhjälten och fången Emin Saljas axel i det

närmast episka drama som utspelar sig.

 

Emin Salja föds 1907 i en barnaskara på fjorton i en

fattig familj i staden Foca i Bosniens södra del. Sju

år gammal får han för första gången erfara de skoningslösa

etniska motsättningarna på Balkan i första världskrigets inledningsskede.

Från och med nu blir 1900-talets blodiga historia ett med

Emin Salja.

 

Med genialisk enkelhet förmedlar Sevko Kadric hur

huvudrollsinnehavaren spottar i nävarna för att med okuvlig

livsvilja skapa sitt eget öde: ”Jag kunde ha varit tretton eller

fjorton år, det fanns viktigare saker än att räkna sina år, men

jag minns att folk brukade samlas kring krogen ”Han” mellan

arbetspassen och för att söka jobb. Jag gick runt där i hopp

om att någon skulle vilja köpa något, be mig hämta något så

jag kunde tjäna några dinarer eller kläder eller mat, jag tog

emot vad som helst, arbetade med vad som helst.

 

- Ska du till Sargan för att arbeta, hörde jag en man

säga till en annan.

 

Tunnelbygget i Sargan blir Emin Saljas sociala

uppvaknande, det som skall ligga till grund för hans fortsatta

engagemang i det kommunistiska partiet och

partisanrörelsen. Under de sex år Emin Salja tillbringar i

Sargan möter han socialismens idéer genom arbetskamrater

från hela Balkan. Här upplever han också arbetarnas

solidaritet och revolter mot arbetsgivaren när villkoren blev

för hårda.

 

- Till Sargan hade jag kommit som en liten pojke, nu

var jag så stor som jag skulle förbli.

Med Emin Saljas egna ord lotsar Sevko Kadric oss

vidare i huvudkaraktärens kringflackande tillvaro i det som

nu blivit Jugoslavien; medlemskap i Jugoslaviens

kommunistiska parti 1927, utbildning till underofficer i en

mellankrigstid som blir allt hetare och slutligen den stora

katastrofen - andra världskrigets utbrott.

Emin Salja följer sin röda övertygelse och väljer

partisanrörelsen i det moras av etniska grupper, politiska

falanger och rövarband som bekämpar varandra med

bestialisk intensitet under de jugoslaviska krigsåren. Som av

ett under överlever han och träder 1945 ut i ett befriat

hemland som en ärad och aktad krigshjälte, sida vid sida

med den nye landsfadern Tito.

 

Här kunde författaren valt att avsluta eposet om

legenden Emin Salja. Det gör han inte. Med smärtande

klarsynthet river Sevko Kadric sönder porträttet av Tito och

myten om det konfliktfria efterkrigstida Jugoslavien. Emin

Saljas partisanbröder förråder honom en efter en i den

hetsjakt på privilegier och personlig makt som är

verkligheten bakom titodiktaturens utåt sett harmoniska,

liberalkommunistiska samhälle.

 

När Tito gör upp med Stalinismen fabricerar Emin

Saljas fiender bevis på Saljas förmenta lojalitet mot Stalin.

Emin Salja berövas sitt älskade medlemskap i

kommunistpartiet och placeras på fängelseön Goli Otok. Här

börjar huvudkaraktären själv ange sina medfångar och

läsaren får ett oförställt vittnesmål om de förvirrande

intrigerna som omöjliggjorde rättsstaten Jugoslavien.

 

”Proletär i hjärtat” är oundgänglig litteratur för den

som vill skaffa klarhet i hur ett krig av så grotesk art som

under Jugoslavens sönderfall kunde bryta ut på 1990-talet.

Att läsa verket är som att ta på historien, leva den. Emin

Salja blev själv ett offer för ett totalitärt system där vackra

fraser exploaterades för personlig vinnings skull. Kanske

kunde bara en diktatur få slut på massmorden mellan folken

i Jugoslavien under andra världskriget. Samtidigt borgade

diktaturen och dess politruker för blodbadets eruption när

landet och systemet föll samman 1991.

 

Förutom att ”Proletär i hjärtat” är en litterär bragd

består dess främsta kvalitéer i att skildra verkligheten i

Jugoslavien under 1900-talet precis så motsägelsefull som

den var. Läsaren serveras inga enkla svar, inga svart-vita

förklaringar, utan tvingas tänka själv. Kanske ger Emin Salja

svaret till nutida nationalister på Balkan, som vill isolera sig i

byggen från fornstora dar, när han på sin dödsbädd avslutar:

 

- Gå och hälsa de i huset att det inte blir något av det

där…

 

Dan Östberg - journalist

 

 

 

” … Huvudpersonens öde är intressant just för att det är

karakteristiskt även för andra områden i Jugoslavien och

andra länder i hela det socialistiska blocket, inte enbart för

Bosnien-Hercegovina. Det ger större tyngd åt texten, en

tyngd som kommer att ge den, det kan man med säkerhet

hävda, en betydelsefull plats i litteratur, eftersom det är

 en text med stort litterärt och estetiskt värde.

 

Om man läser boken lite noggrannare, det som hände

Emin Salja, kan vi hitta en hel rad med svar till varför

bosnierna fick uppleva det de upplevt och varför vi nu finns

överallt i världen. Det är inte svårt att upptäcka symboliken i

vårt flyktingöde genom Emin Saljas flykt. Proletär intill

döden är en berättelse som berusar, förvånar och läses i ett

enda andetag. En sådan person borde ha tvingats på varje

bra och hederlig författare. Det är tur att Salja råkade vara i

närheten av en författare som visste hur han skulle skildra

honom. På så sätt får vi också ta del av ett av många öden

från den tiden, skrivet med en mycket övertygande enkelhet.

Det är inte många böcker som jag under de senaste tio,

femton åren har svalt som den här, med den här genren som

på ett sådant sätt har präglat ett liv, en tid.

Vi är helt enkelt en livserfarenhet rikare på grund av

Proletär i hjärtat.

Cico Arnautovic

 

 

”Proletäre i hjärtat” stannar kvar hos oss även när vi stänger

boken, tvingar oss att tänka på huvudpersonens öde i vilket

vi känner igen oss själva. Genom att läsa Emin Saljas

livshistoria blir mycket av detta mer förståligt. Jag känner

mig rikare och avundas författarens hjälte i den här

historien.

Milanka Pasalic

 

TALOG ILI KAJMAK

Sociopatološke pojave izbliza

 

 

Ševko Kadrić

www.sevko.se

http://bogumil.blogg.se

http://sevkos.blogg.se

 

 

Balkan, baš kao po sinhronizovanom scenariju, potresaju afere korupcije, primanja mita, prostitucije, zloupotrebe položaja. Ovog puta je pažnja skrenuta na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, i to na univerzitet. Nije teško pretpostaviti da se sa istom bolešću suočavaju i ostale republike nekad nam zajedničke države. Da je ovo znak vrlo ozbiljnog društvenog problema ne treba dokazivati, ali kad društvo na ovom nivou (univerzitet – akademska zajednica) koji bi trebalo biti uzor poželjnog i očekivanog društvenog ponašanja, ovako skandalozno demonstrira neželjeno, neuzorno ponašanje, onda je to više od problema, to je ruševina sistema društvenih vijednosti i društvenih odnosa.

 

No krenimo redom, ”pomenute pojave (korupcije, primanja mita, prostitucije zloupotrebe položaja…) ali i najrazličitiji oblici izama (nacionalizam, klerikalizam, rasizam…) su sa aspekta društvenog dijagnosticiranja sociopatološke pojave. (socio – društvene, patologija – talog, bar mi u Bosni znamo šta je patoka kod rakije, ono zadnje, nevrijedno kod pečenja). I ako postoji više pristupa u određenju pojma kao i strukture sociopatoloških pojava, svi oni se u jednom slažu, da su to one pojave koje su u suprotnosti sa željenim i očekivanim društvenim pojavama. Njihova štetnos se odražava po zdravlje samih nosilaca (pušenje, alkoholizam, narkomanija), ili štete društvu narušavajući njegove moralne i pravne norme (seksualne nastranosti, mito, veze, protekcija, prosjačenje, huliganstvo, delikti, nezakonitu privatizaciju društvene imovine…).

 

 *Više autor u knjizi ”Zaštita društva i obrazovanje”, Pedagoška akademija, Sarajevo 1991. god.

 

ASE LEŽI LAZAR
(Uz roman Ševke Kadrića, Zaljubljen u sunce, Kopenhagen – Zenica 2008.)



Ramo Kolar, Oslobođenje

Prošlo je trideset i osam godina otkako je umro posljednji bosanski bogumil Lazar Drljača (13. jula 1970.), veliki bosanski slikar, stanovnik Univerzuma, individualist i Čovjek Prirode. Otkad je ugledao sunce u svom selu Blatna kraj Bosanske Krupe (1882/3.), počeo je tragati za neizrecivim... preko Sarajeva, Beča, Rima, Pariza, Mostara... u susretima sa Modiljanijem, Pikasom, sa kojima je i prijateljovao... kroz mnoge izložbe... slike, boju, ruku, dušu, ljubav...

Zaustavio se na padinama Prenja, na Borcima i Boračkom jezeru, gdje će provesti posljednjih četrdesetak godina života. Tamo će i reći da nije samo slikar, već još više, i prije bravar, tehničar, arhitekta, cepiner, ribar, razapinjač gvožđa, kosac, sakupljač šumskih plodova, ložač vatre, majstor za pečenje rakije... Otkad je tridesetih godina onoga vijeka, u čezama napravljenim vlastitom rukom, dojezdio u Konjic, odmah je prepoznao kraj u kojem će dočekati preseljenje u vječnost.

Umro je sam i neshvaćen, kako i jeste običaj u nas. Jedina mu je želja bila da ga sahrane kao bogumila... i stećak stave na metafizičko Sanovanje. No težak je kamen u nas, još teži zaborav, haljkavost, nipodaštavanje svega (svoga) vrijednog... Znao je kazati kako je on zapravo bogumil... posljednji bosanski bogumil.

I tu, i tad, na Borcima, u šumama i kraj jezera, u kolibi, i na livadi, u lovu i branju majkine dušice... Lazar je u tom iskonu života i smrti, mira i nemira, želio da prevlada metafizičku sudbu, prokleto ozbiljnu igru opredmećivanja i izricanja Duha, da bi dospio do samog Taoa, do neizrecivog. Zato je i na svojim platnima, i u šutnji svojoj, životom, potvrdio onu Volterovu: «Najrazumljiviji jezik na svijetu je jezik slobode».

Ševko Kadrić je zato i zašiljio pero, hvatajući se u koštac s teškom zadaćom, romaniziranja života ovoga bosanskog Modiljanija i Krusoa, uokvirujući ga u dvjestotinjak strana knjige naslovljene sa «Zaljubljen u sunce», ostajući na tragu pojašnjavanja njegove biografije u kojoj je mnogo toga novog osvjetljeno, autor je nastojao ući u Drljačin «govor šutnje», traganju za vječitim Smislom i smirenjem, najprije preko Prirode i njena odsjaja na slikarskom platnu razapetom u visovima prenjskim. Sunce ga je, veli pisac uvjek i iznova radovalo: «Prošlo je još nekoliko dana kad je sunce odozgo oblake razrezalo i u komadima ih lijepilo uz stijene ili treptalo po klekovini bora. U njemu se život iznova budio, radovao se suncu, radovao se životu...» (st. 149). No mnogo češće je glavni lik ovog romana živio i slikao Pustinju, i to onu koja neprestano raste, po onoj Đ

Šarčevićevoj: teško onom ko Pustinju skriva, tada i ponor u nama govori i šuti istodobno.

U romanu je i Kadrić prepoznao ovu dubinu življenja, kao doticanje «preleta između dvije tajne», kao sudbu «vječnog, vraćanja istog», susreta sebe, svoga Ja u sebi kao biću koje neprekidno traga za svojim bitkom. I lijepo je što autor, i sam zaljubljen u sunce, Drljačinom opredjeljenju bogumilskom, na kraju knjige, «poklanja» stih koji će sutra, neznan neko valjda, uklesati na Lazin stećak, inspirisan riječima nekog našeg Demorada dijaka: «Ase leži Lazar, posljednji bosanski bogumil/ Cijeli život tražih i slikah sunčeve zrake/ Ljudi mi se zbog toga rugaše/ A ja kad bih se ponovo rodio/ opet bih samo sunce slikao...» Valjda će promocijom ove knjige u Konjicu, biti bar na tren zaborav potisnut i utisnut ovaj stih na Lazin stećak na Borcima. Amin.

Zaljubljen u sunce

Adolf Dal, BTJ – sveska br. 19

Roman Ševke Kadrića, Zaljubljen u sunce, je uspomena na slikara Lazara Drljaču. Na koricama je fantastična Drljačina slika «Tri konjanika». U sred obećavajuće karijere, razočaran ratom i velikim gradovima, slikar mijenja način života. Priča je bazirana na stvarnoj asketskoj biografiji. Prije nego je proslikao Lazar Drljača je život opisivao olovkom u stihu i crtežu. Danas je mogao imati svoje mjesto u likovnoj umjetnosti pored Modiljanija, ali se samovoljno odrekao galerija Pariza, Rima i Beča i vratio se u Bosnu živeći život po staroj bogumilskoj tradiciji. Piščev alter-ego Emir je boem koji je takođe zaljubljen u staru bogumilsku kulturu. Ideja da podiže stećak na grob starog slikara je za njega bila životni izazov. Dobio je zadatak da ispuni slikarevu posljednju želju, da podigne bogumilski stećak na slikarevu zadnjem počivalištu. Snažnom i uvjerljivom fantazijom, priču o slikaru boemu, Kadrić je pretvorio u sjajan roman sa mnogo pogleda na slikarstvo i skulpture.

LOVE STORY,

ODISEJ S PLANINE, Ševko Kadrić, Hamlet forlag, 2007.

 

Esad Bajtal

 

 

                        Jedna ljubavna priča dramatizirana na dva narativna plana (personalnom i  društvenom), izvrće odisejsku logiku zbivanja utoliko što Penelopa prepoznaje Odiseja odmah, ali on sam sebe (Erol) mora, ne prepoznati, nego s-poznati i kao Odiseja i kao oca vlastitog djeteta koje je Penelopin (Melli) dvostruki: i moralni i materinski – teret.

 

To samospoznavanje je ovdje psihološki adekvatum Itake: mjesto vraćanja glavnog junaka sebi samom. Na sceni je jedna psihogeografija Kadrićevog glavnog lika koji u sferi potisnutog i samo nehajem produciranog samozaborava, i ne htijući to, atakuje na dostojanstvo Drugog, koji se, kako priča ide ka svom srećnom kraju, pokazuje, zapravo, kao onaj Jedini s kojim je još moguć izvorno smislen život.

 

Riječ je o ljubavi koju ni vrijeme ni događaji, puni obrata i moralnih izazova, ne samo da nisu ugasili, nego su, čini se (gustativno-metaforički govoreći), postali so života bez koje bi ovaj izgubio svoj prepoznatljivi okus, ostavši blistavo sterilan i čist, ali, upravo zato – bljutav i nedorečen.

 

I to je ono što realističkom deskriptu Kadrićevih junaka (dat kroz priču kao omanji niz sporednih, ovlaš ocrtanih avanturističkih epizoda), daje životnu uvjerljivost koja se potvrđuje u izbjegavanju uobičajene zamke sentimentalnog idealiziranja jedne i crno-bijelog odslikavanja druge strane.

 

Kadrićevi junaci su naprosto živi ljudi koje život nemilosrdno valja između personalnih nesporazuma i ratne bosanske kaljuže u kojoj, za njih, nema drugog mjesta, izuzev onog u radijskim i TV vijestima o kolonama ognjem i mačem nasilno obeskućenih nesretnika.

 

Baš kao i antičkom junaku Odiseju, ni Kadrićevim junacima bogovi sudbine nisu naklonjeni. Pušteni iz Eolove mješine, svi opaki vjetrovi, izuzev spasonosnog i željno očekivanog Zefira, su tu. Klimavi splav života se opasno ljulja nemirnom pučinom fatumske udesnosti i potresa, da bi konačno uplovio u luku spasa, gdje metaforom bračnog prstenja kojim romantičarski dosljedno zaokružuje svoju skasku, nakon svih potresa, krug sudbinski preodređenih lutanja Kadrićevih junaka, biva konačno, i idilično zatvoren.

 

To je najkraća priča o Kadrićevoj priči Odisej s planine, ostalo o njoj treba da kaže književna kritika sredine kojoj je namijenjena.

 

Tek, ono što nije za izostaviti u ovom kroki prikazu, je onaj nostalgičarski naboj koji prati Kadrićevo kazivanje od početka do kraja, prepoznatljiv ne samo toponimski, nego i u onim verbalizacijama gdje pojam Bosne još uvijek, i uprkos svemu što se zbilo, figurira kao topos htijenja da se nastavi ljudski. A to znači na način koji autor sugerira tradicionalnom bosanskom sentencom po kojoj je «komšija kao rod», a koja drugima (zet Oskar, Šveđanin), još uvijek zagovarana i nakon svega što se dogodilo, ostaje potpuno nejasna i neshvatljiva. «Ja Balkan neću nikada razumjeti», kaže on, «odmahujući rukom i vrteći glavom».

 

Upravo zato, nama ostaje samo to da sami sebe (iznutra, i bez vanjske pomoći) razumijemo i da vraćajući život u kolotečinu iskustveno provjerenih vrijednosti, pokušamo iznova naći njegov izgubljeni smisao.

 

Samokritičko promišljanje sebe, onako kako je plodonosno ocrtano kod Kadrićevih junaka, možda bi moglo biti taj putokaz spasa za kojim tragamo. Kritika Drugih je rekla svoje i zatvorivši puteve dijaloga donijela je ono što je donijela. Niko u tom nanosu poricanja i blaćenja Drugog nije našao svoje zrnce sreće.

 

Zato, baš kao i u bračnoj, valja u pretince prošlosti potisnu povijesnu avanturu nedavnog ratnog dogoda i, naučivši ono bitno iz njega, vratiti se neizbježnom zajedništvu Bosne koje pamtimo po – dobrom i lijepom. Vrati se prepoznatljivoj etici i estetici Bosne s kojom smo svi bili, i bićemo, na dobitku. Potražiti smisao u ljubavi i dostojanstvu, bez malodušnog naklapanja i kopanja po vlastitim ranama, kojih, nažalost, ima u izobilju. Na sve strane i u različitoj mjeri. O tome, u ime zdravog, poučnog nezaborava, neka stručno i znanstveno fundirana povijest, sasvim objektivno kaže sve što ima. Samo takva (istini okrenuta) historija povijesti, biće od koristi svima.

 

To je, iako ne jedina, najvažnija poruka Odiseja koji je, nakon samokritičkog sagledavanja već napuštenog zajedništva,  vlastitim primjerom vraćanja  «domu i akrebi» (A. Šantić), praktički-uzorno svjedoči kao samorazumljiv modus vivendi bolje sutrašnjice.

 

Sociološki čitana Kadrićeva priča poručuje nam kratko i jasno: tek kad svako «dođe sam sebi», kad se «dozove» iz letargije i ponora ideološke pomrčine u koju je nasilno bačen, ili dobrovoljno dospio, doći će i Drugima, iznutra katarzički pročišćen i moralno sasvim čist za jedan potpuno novi početak.

 

A taj novi Odisejev početak, počinje pričom o kafi i pruženim usnama kojima stara priča – završava.

 

EKONOMIJA I NACIONALIZAM, Glas antifašista BiH, febroar 2009.

Ševko Kadrić

 

 

U petak, 11 maja, sad već daleke 1990. godine u listu ”Oslobodjenje”, pisao sam o nacionalizmu. Iste teze su sadržane i u mojoj knjizi "Zaštita društva i obrazovanje, Sarajevo 1991. godine. U ovom osvrtu pokušaću sa ove vremenske distance povezati teorijski pristup nacionalizmu te 1990. godine i iskustvo nacionalizma u zadnjih dvadesetak godina.

 

"Nacionalizam kao zlu po medjuljudske odnose, a najviše po naciju koju opije, pripisivali smo primitivizmu, fanatizmu, nečem što nam se moglo jednom desiti i nikad više. Međutim činjenica je da nam se nacionalizam ponovo dešava a nije baš da smo primitivni ili fanatici. Negdje se nacionalistički nastupa "u ime komunizma" negdje "u ime demokratije" u suštini i ogoljen i jedan i drugi je ipak samo nacionalizam.

 

Ubjeđuju nas da je nacionalizam pretjerana ljubav prema sopstvenoj naciji ili pretjerana mržnja prema drugoj. Pretjeranja ljubav bi bilo nacionalno samoljublje, a pretjerana mržnja društvena patologija koja bez čina zla nije zlo. Nacionalizam je prije svega ekonomska kategorija. Ukoliko tu činjenicu zaboravimo ili zanemarimo, onda je nacionalizam nešto što nema racionalno uporište u ljudskoj djelatnosti te kao takvo ni svrhu da postoji.

 

Nacionalizmom se naprosto želi jedna nacija pretpostaviti drugoj ili drugima radi prisvajanja njihovog viska rada (znoja, truda, znanja, materijalnih dobara, prostora na kom žive i sl.) Način na koji se to želi ostvariti je sila.

Radi opravdanja te sile, pred savješću, domaćom i svjetkom javnošću nacionalizam se situira izmedju dvije krajnosti: ugroženosti i superiornosti.

Složenost nacionalizma, ali i posljedice po okruženje i sopstvenu naciju možemo posmatrati na primjeru njemačkog nacionalizma (1933 - 1945. godine). Hitler, koji simbolizuje taj nacionalizam naglašava ugroženost životnog prostora za Nijemce a na drugoj strani razvija cijelu teoriju o superiornosti Nijemaca (arijevske rase). Suština je da se tim stvarale pretpostavke da se ekonomija drugih otme za Nijemce. Ti drugi su u Njemačkoj bili Jevreji a kasnije i svi ostali i u Njemačkoj, ali i van nje.

 

Koji su bili preduslovi za pojavu i instrumentaliziranje njemačkog nacionalizma?

 

1. Činjenica da je njemačko društvo prolazilo kroz veliku ekonomsku krizu koja se mogla riješavati na dva načina: Naprezanjem društva da odricanjem, većim ekonomskim naprezanjima i boljim organizopvanjem pokaže Nijemcima da zlato postoji, ali da je u njihovim rukama i miru. Drugi put je mogao ići vojniziranjem društva i traženjem žrtve da račun plati. Hitler je ponudio ovaj drugi put. Postavio je kazane za gladne, uz kazane dijelio puške i ideologiju "Mayn kamph". Tako je dobio vojsku od 6 milona vojnika, problem je što je neko trebalo da plati i kazane i puške i knjige.

 

2. Drgi važan momenat kod izbora nacionalizma jeste društvena kategorija od koje je moguće nešto uzeti, opljačkati. Ona (ta društvena kategorija treba da ima nešto što je moguće uzeti, na čemu je moguće graditi privilegije za nacionaliste (zlato, novac, kuće, robu, prostor, radna mjesta i sl.) i sledeći momenat koji žrtvu odredjuje jeste činjenica da se ne može braniti. Ni sama ni uz očekivanu pomoć sa strane. Tad je u Njemačkoj pao izbor na Jevreje. (Bogati i nisu se mogli braniti a niti ih je ko htio zaštititi, naprotiv Jevreje su vraćali i iz Amerike).

 

3. Sledeći važan momenat jesu psihičke prirode kojim se žrtve sataniziraju a zlo koje treba učiniti nad njima pretvara u dobro, "nije zlo ubiti ... nego je to dobro djelo jer se sa njim sveti neko ranije ili spašava neko svoj sada.." Tu se priziva u pomoć cijeli instrumentarij propagande, zloupotrebljava se religija i sl.

 

4. Poslije ovih priprema izbora žrtve i psihičke obrade nacije ulazi se u fazu instrumentalizacije zla. Kad se formiraju snage koje treba da zlo čine, instrumentarij koji to zlo legalizuje a njegove učinke stavlja u funkciju "nacionalnih interesa". (Materijlna dobra Jevreja postaju dobra Nijemaca, pokorene zemlje se aneksiraju (Anslus - Austrija), radna snaga, sirovine i teritorija pokorenih zemalja se stavlja u funkciju "velike ideje" i sl.

 

5. U zavrsnoj fazi treba učinke agresije legalizovati, osloboditi se lošeg imidža, eventualnih protivnika, skinuti kožu vuka i obuci kožu jagnjeta.

 

Primjer njemačkog nacionalizma, je i model kako i zašto funkcioniše nacionalizam. I svugdje na svijetu gdje se nesretno spoje svi ovi elementi imamo zlo. Nosioci nacionalizma su neki drugi a oni u svom okruženju traze svoje "Jevreje".

 

U našim uslovima nacionalizam je direktno produžetak birokratizma kom se u ovoj fazi priključuju mnogi drugi izmi (klerikalizam, seperatizam, unitarizam). I socijalistička birokratizam je funkcionisao po principu prelijevalnja viška vrijednosti sa drugih sebi. Ta žrtvovana kategorija je bila radna snaga (radnici). U onom trenutku kad je birokratsko prelijevanje viška radne snage sa radnika na birokratiju izgubilo mjeru i u količini otimanja i broju od kojih se to radi (vikendice, društveni automobili, broj generala veći nego u SAD, nepokrivene investicije, prezaduženost u inostranstvu i sl.). Ta ista birokratija bježi u nacionalizam. Dakle iz straha da podnese račune radničkoj kalasi "u ime koje je vladala" ona bježi u "naciju" kojom želi da nastavi vladati.

U primjeru njemačkog nacionalizma vidno je sta se dešava sa nacijom koju opije nacionalizam. U početnoj fazi zahvaljujući snazi instrumentalizacije i brutalnosti svog manifestiranja ima uspjeha. Prekretnica nastupa onda kad se zemlja i narod opijeni nacionalizmom okružuju viškom neprijatelja. Postepeno snaga instrumentaliziranog antinacionalizma postaje veća od snage nacionalizma i kraj je neminovan. Nijemci su desetkovani, Njemačka je razorena, podjeljena. Nijemci su postali simbol poraženog, prevarenog naroda koji je organizovano uništavao druge i širio strah.

 

Očito naš problem nije, niti može biti nacija, njeni intresi ili njena obespravljenosti, naš problem je u stvaranju uslova unutar kojih će se realizovati pravo čovjeka da radi, da svojim radom ostvari višak rada koji može na tržistu, u normalnoj konkurenciji, razmjeniti sa drugim radnikom u zemlji i van nje. U ovom trenutku tu i takvu mogućnost borbe protiv svih zala pa i nacionalizma jedino nudi savezni premijer Ante Markovic." (Mr. Sevko Kadric, 11 maja 1990. godine - "Oslobodjenje")

 

II

Šta se zaista desilo u sad već bivškoj Jugoslaviji ?

Očito kriza je imala svoje različite nivoe ali i manifestacije. Prva (uslovno prva) je kriza kapitalizma koja je tih 1990. po tvrdnjama švedskih ekonomista bila najdublja u zadnjih stotinjak godina (hoće reći dublja od one 1933. godine koja se manifestirala fašizmom!?) Na žalost skoroašnja događanja sa planetarnom krizom i tragedijom koju simbolizuje Džor Buš mlađi i ”spasiteljem” kog simbolizuje novo izabrani predskjednik SAD-a Obama, potvrđuje ovu tezu a ratovi vođeni od 1991. godine do danas su kao da su pokušaji da se kriza odgodi, prenese nekom drugom.

Druga je kriza je ona kriza komunizma koji se naprosto obrušava unutar sebe ( Gorbačov i Perestrojka, raspad Varšavskog ugovora, raspad SSSR-a, pad berlinskog zida..) Treći nivo krize je onaj u samoj Jugoslaviji koja naprosto nije mogla biti zaobiđena. Spoljnji dug je bio 22 milijarde dolara, eneromne privilegije birokratije, enormna nezaposlenost...

 

Nema nikakve sumnje da je Balkan zadnjih dvadesetak godina bio a to je i danas popriste nekoliko nivoa sukoba. Izdvojmo tri:

1. Sukoba za novu podjelu svijeta (baš kao i 1914. i 1941. godine ) istina sa novim suptilnijim metodama posrednog sukoba kad je u pitanju svjetski sukob.

2. Sukob između snaga hegemonije i očuvanja Jugoslavije kojima je komunistički sistem bivše države uz dominaciju srpskih kadrova čuvao sosptvene privilegije i snaga koje su se borile za samostalnost republika do nivoa samostalnih država. Upravo tako je Ustav SFRJ i definirao njihovu samostalnost "do ocjepljenja".

3. Sukob snaga socijalizma i snaga kapitalizma koje su pod okriljem nacionalnih interesa nastojale društvenu svoinu pretvoriti u privatnu pod izgovorom formiranja nacionalnih država sa zatvorenim nacionalnim ekonomijama.

 

1. Sukoba za novu podjelu svijeta

Sve nestabilne i krizne situacije u svijetu u zadnjih stotinjak godina rađale su nove neoimperijalističke ambicije kod starih imperijalistickih sila ili onih koje su nastojale da to postanu. Tako imamo 1914. godinu i prvu svjetsku ekonomsku krizu koja sarajevskim atentatom 27 juna ulazi u svoj dramatični ratni rasplet, on je značio smrt za šest miliona, dugogodišnja patnje stotina miliona, ali i nestanak Austro - Ugarske da bi njeno mjesto zauzele nove sile.

Za nas sa Balkana je taj rat interesantan ne samo početkom već i krajem, njegov kraj obiljezava i stvaranje Kraljevine SHS odnosno Kraljevine Jugoslavije 1918. godine. Unutar koje nema Crne Gore, Bosne… Nova ekonomska kriza 1936. dovela je na scenu fašiste (Musolivnija, Hitlera ...) ali 1939. gdoine i do novog svjetskog sukoba koji je značio smrt za 60 miliona ljudi istina i novu podjelu svijeta koju simbolizira podizanje Berlinskog zida 1945.

1990. godina je označena godinom nove ekonomske krize, po nekima najdublje u zadnjih stotinjak godina. Te godine se dešava i "pad" berlinskog zida što je trebalo da mnogima ulije nadu u lažnu demokratiju koja je trebalo da dođe "sama po sebi". Pad Berlinskog zida postavlja pitanje nove podjele svijeta. Nije više bilo sporno da je u pitanju širenje kapitalizma u bivše socijalističke zemlje (zemlje bivseg SSSR-a, Poljsku, Čehoslovačku, Rumuniju, Bugarsku, Madjarsku, bivšu Jugoslaviju, Istočnu Njemačku ). Ali se i postavilo pitanje: Kog kapitalizma!? Onog evropskog ili onog američkog!? Pitanje čijeg kapitalizma: njemačkog, franscuskog, engleskog...?

U tom pitanju i leži odgovor na tragičnost sukoba u Čečeniji, bivšoj Jugoslaviji, Izraelu, Afganistanu, Iraku, Georgiji, prijetnji sukobom u Iranu, Koreji.. ali i kao po pravilu stavljanje velikih sila na jednu od strana u Sukobu.

 

2. Sukob između snaga hegemonije i snaga koje su se borile za samostalnih država.

Procesi razgradnje socijalistickih unija, lagera prvo Varšavskog ugovora, zatim Sovjetskog saveza, onda Česke i Slovačke, inspirisali su, ohrabrili i podstakli razgradnju i SFRJ. Na jednoj strani su se profilirale snage naglašene nacionalne samostalnosti Slovenije, i Hervatske a onda u novom sastavu Jugosalvije sa naglašenom dominacijom Srbije nije se vidjela ni Bosna i Hercegovina, Makedonija a onda ni Crna Gora.

I dok je u lageru socijalističkih zemalja strana (ruska) birokratija imala cijelo vrijeme svoju protutežu u domaćoj birokratiji (poljskoj, češkoj, madjarskoj i sl.) to u Jugosalviji je domaća birokratija u četerdeset godina Titove vladavine postala sistem i vlast za sebe. Naprosto 2 miliona profesionalnih birokrata, koliko ih je imao aparat države-patije-armije je tražio riješenje sopstvene pozicije. Nju je po tvrdnji generala armije Kadijevića ponudio jedino Milošević, istina samo onom srpskom dijelu tih aparata.

Otuda je malo onih koji su bili spremni prije, ali i sada tvrditi da je Miloševic nacionalista ili religiozan čovjek, njemu je srpski nacionalizam i okrilje srpske paravoslavne crkve bilo samo sredstvo u očuvanju vlasti.

Ishode tih sukoba u ovom kontekstu nije neophodno isticati, činjenica je da su sve republike bivše Jugoslavije dobile samostalnost (čak i autonomna pokraina Kosovo na kojoj se brusio srpski nacionalizam, Vojvodina nastoji vratiti autonimiju). Da li su i te samostalnosti sa cijenama koje su plaćene sreća za same narode bivše Jugslavije veliko je pitanje, ali ono što je sasvim sigurno to je da su one donijele veliku korist sponzorima podjele Jugoslavije. Treba vidjeti šta i kako je u tom ratu profitirala Njemačka naprimjer stajući iza Hrvatske, Francuska stajuci iza vekiosrpskog projekta, Amerika stajući iza kosovskih Albanaca ... ali i da su nacionalistima omogućile da društvenu imovinu i imovinu protjeranih opljačkaju (privatiziraju, dokapituliziraju, kupe bud zašto…)

 

3. Sukob snaga socijalizma i snaga kapitalizma u cilju pljačke društvene imovine i formiranja nacionalnih geta

Opste je poznato da nema projekata koji nemaju svoju cijenu. Dakle projekat stvaranja nacionalnih država sa vjerskom ikonografijom je populistička priča za mase opijene idejama ugroženosti, superirornosti i sl. Nosioci projekta nacionalnog cijepanja multinacionalne cjeline računaju mnogo konkretnije, računaju cijenom koju i ko treba da plati, ili još konkretnije koju oni sami treba da dobiju. Tako će Hitler ne slučajno žrtvovati Jevreje najbogatiji sloj Njmačke 1936. godine.

Narodi Jugoslavije su imali bogatstvo kog sami nisu bili svjesni, to je društvena svojima koju su gradile, uvećavale, uvezivale generacije od 1943 do 1990. godine. Ta imovina je bila dovoljna pretpostavka za sve političke i ekonomske projekte koje su oni mogli voditi, ali nisu. Neko je to činio "u ime njih".

Otuda nosioci nacionalistickih ideologija naprosto nisu dozvolili da ni u Bosni i Hercegovini, gdje se to činilo normalnim pobjede nenacionalni programi. Naprotiv sasvim je izvjesno da su vjersko nacionalne partije SDS, HDZ i SDA direktno sponzorirane sa strane Beograda, Zagreba, ali i svjetskih moćnika koji su u Bosni trebali rat i više krvi. Oni koji su znali šta jeste Bosna i šta jeste politika znali su da je pobjeda vjersko nacionalnih partija u Bosni 1991. znacila rat. (Neka mi ne bude zamjereno što ću podsjetiti da sam upravo to ustvrdio na skupu Reformskih snaga u Banovićima - Oslobodjenje 23.9.1991.)

Idiotske i morbidne parole o nemogućnosti zajedničkog življenja, ugroženosti i sl. su samo vjestačka politička produkcija kojom je trebalo osigurati vjersko nacionalnu podjelu Bosne u kojoj je "nekim slučajem" došlo do privatizacije društvene imovine upravo od snaga vjersko nacionalnih oligarhija. A narod, a šta je zapravo narod !?

 

Umjesto zaključka:

Očito ratna i poslijeratna dogadjanja kroz koju Balkan prolazi posljedica su sukoba interesa na najmanje tri nivoa. Onog izmedju zemalja EU koje su novim integracijama (ekonomskim, političkim ali i potencijalno vojnim) zaprijetile apsolutnoj svjetskoj premoći Amerike. Amerika se naprosto morala umješati do nivoa da i vojnički dođe u Evropu. Sa bazom na Kosovu ona to danas i jeste.

Nepravičnost i neravnopravnost u pravljenju Jugoslavije 1918. dobila je svoj epilog 1991. U tu Jugoslaviju Srbija je unijela silu pobjednika, Hrvatska, Slovenija, pa i Bosna i Hercegovina nagovor, prisilu i želju. Iz ove činjenice proizašla je i apsolutna dominacija srpskih kadrova u instutucijama države (vojeke, policije, sudstva i sl.). Ona se bitno nije promijenila ni u uslovima tzv. Titove Jugoslavije. I u nju su Srbi unijeli oreal pobjednika a Hrvatima je vješto nametnut kompleks saradnika sa okupatorom (NDH, Pavelić, Jasenovac, Blajburg i sl.) čim je priča o četništvu zataškana.

1991. godina je, sa klimom u svijetu, slabostima u samoj Jugoslaviji, Tuđmanu ponuđeno da ostvari san Hrvata o samostalnosti Hrvatske. Taj san on naprosto nije smio propustiti. Što je bez sumjnje i učinio uz sve ostale fatalne greške unutrašnje i spoljenj politike, ekonomskog zločina počinjenog nad sopstvenim narodom upravo na polju pretvaranja društvene imovine u privatnu i sl.

U Bosni i Hercegovini svi ovi sukobi su doživljavali svoje najdrastičnije manifestacije. Tako će i lično franscuski predjednik Miteran doletjeti u Satajevo ratne 1993. godine da bi onemogućio međunarodnu intervenciju na snage Slobodana Miloševića razasute po Bosni. (Istina tadašnja intervencija nebi imala za posljedicu Američku bazu na Kosovu). Sličnu ulogu su imali i engleski lordovi i mirovlnjaci čiji, kao da je i bio zadatak da izkompromituju evrosku i svjetsku politiku pravde, mira. U tim i takvim okolnostima Amerikanci preuzimaju inicijativu i Evropi drže lekciju o "zaustavljanju rata" istina čineći mirotvorcima ljude odgovorne za agresiju i genocid (Milošević, Tuđman, ... ) i dijeleći im tuđe Bosnu. Istina preduslov tom miješanju je bilo mnogo krvi i pitanje je da li je ona i namjerno prosipana?

 

I dok 200 000 Bosanaca gine, njih milion i pola ide u progonstvo, domaća, nacionalna oligarhija krčmi njihovu privatnu i društvenu imovinu i pretače u sopstvenu.

 

P.S.
Ostaje pitanje da li se danas na Balkanu išta promjenilo? Ne mislim na terenu, to je vidno, ali u glavama ljudi, čak i onih koji su žrtvovani "u ime nacije" i ali onih koji su bili žrtve.

Očito predmet pljačke je bila prije svega društvena imovina, onda imovina protjeranih, pobijenih, izgovor je bila razlika u vjeri i naciji, metod sila. Surova sila ne vidjena poslije holokausta. Danas ćemo prepoznati logiku mira i novog vremena kad se logika ekonomije i sile promjeni. Kad multikulturnost postane sigurnost, kad tržiste postane način sticanja i razmjene dobara (ne pljačka), kad se vojnici vrate u kasarne, vjerki službenici u vjerske ustanove, privatna imovina vrati onima od kojih je oteta, društvena imovina onima koji su je i stvarali, kad se ponište učinci nacionalizma. Svakako to neće i ne može samo antinacionalizam on mora imati svoje nosioce a oni konkretan ekonomski interes koji je jači i pouzdaniji od onog primitivnog nacioanlističkog, odnosno nacističkog.

Nažalost poniženi i prevareni nemaju snage da idu ka svome, prevaranti i oni koji su se na tuđem zlu obogatili još uvijek na Balkanu prodaju maglu klerikalizma i nacionalizma. Da tuga bude veća oni to jako dobro i sinhronizovano rade. Oni sarađuju danas 2009. baš kao i 1991. godine. Nisu slučajno nacionalisticke stranke u Bosni na vlasti, HDZ u Hrvatskoj a radikali u Srbiji još uvijek značajna politička stranka. Nema sumnje da ta slika, beznađa i nacionalnog ludila mnogima i u samoj Evropi odgovara, no o tome jedan drugi put.

 

 

 

DAN ŽENA – između stvarnosti i očekivanja

Š. Kadrić

Safeta Obhodjas                   Fausta Marijanovic                   Karmen  Medija - velagic 

 

Žene bosanski pisci imaju razlog i povod da kažu šta misle i očekuju o ( martu, nekad slavljenom danu upamćenom po mnog cvijeća i zabava po hotelima, gdje su muškarci slavili za oboje, žene plaćale opet za oboje. Svijet u kom živimo i koji se podobro nageo i ekonomski i moralno, je zapravo muški svijet. Svijet u kom je i Bog muška imenica (Guru, Allah, Bog, Jehova...), svijet u kom je cijela (h)istorija ljudskog roda, zapravo (h)istorija muškarca i ratovanja, liječenja njegovog međunožnog kompleksa i nemoći pred ženom.

Kad je Bosna u pitanju, tu je samo do 1939. godine broj pismenih žena prelazio magičnu brojku od 2000. U Titotvoj Bosni, upravo toliko žena su postale specijalisti, magristri i doktori nauka. Kad se očekivalo da će doći novo vrijeme, koje i na ženu liči, ženu ka o simbol sigurnosti i ljepote, ponovo je na scenu iskoračio muškarac sa svojom čizmom i silom, muškarac vojnik, vjerski službenik, političar... žena je pometena sa društvene scene na koju se još zadugo neće vratiti, ako se vrati ikako. Dan žena, bez obzira kako ga osjećali jeste povod da se upravo o tome govori, položaju žene i značaju njenog dana danas. Evo šta o tom danu misle tri bosanske književnice, tri generacije: Safeta Obhođaš, Fausta Marijanović i Karmen Medija Velagić.

 

Safeta Obhodjas, književnica

 U mojim mladim godinama, u vrijeme kad su još „ideje ili bogovi socijalizma po zemlji hodili“ voljela sam praznike, što ne znači da je to imalo ikakve veze sa proslavama. To je bilo dragocjeno slobodno vijeme, koje sam bar djelimično posvećivala pisanju. 8. mart, drugi proslavljali i ovako i onako a ja uvijek žurila kući, za moj pisaći sto, da ispišem završnu ili otvorim prvu stranicu neke nove priče o životu svakidašnjem.

Svakako da sam znala kojim je povodom ustanovljen taj praznik. I mislila sam da ću se svjetskim predhodnicama u borbi za ravnopravnost žena najbolje odužiti ako u svojoj literaturi direktno opišem našu tradicijom opterećnu stvarnost a potpuno zanemarim što stoji u komunističkim pamfletima o ravnopravnosti rodova.

 Svi znamo da je većina ljudi, oba roda, na bilo kojem merdijanu ove nam zemlje, na prvom mjestu, osim vlasti naravno, zainteresirana za tri životne maksime: use, nase, i podase. Ako u zemlji ne vlada diktatura, kako je to nekad bilo kod nas, onda manjina ima priliku da preko štampe ili na tribinama istinom opauči po hedonistima. Kod nas je to bilo jako teško, jer su nam sva prava, prepisana naravno od seocijaldemokrata na Zapadu, data unaprijed, garantirana Ustavom i ko zna čime još. Od te papiromanije se nije vidjela stvarnost. To što su žene morale trpjeti nasilje u porodici, seksualno iskorištavanje „drugova na odgovornim položajima“, zarađivati za izdržavanje porodice a istovremeno nositi svu odgovornost da ta porodica kako tako funkcionira, to više nije bila društvena briga. Nisu postojala „kuće za žene“, gdje su se mogle skloniti od nasilja, nisu postojala bračna savjetovališta, socijalna skrb za samohrane majke ili psihološka pomoć prilikom pobačaja i bolesti. Pa i ptice na grani su znale da kod nas nije bilo nikakvog respekta pred nerođenim životom, da su se abortusi u našim ustanovama za zaštitu zdravlja žene obavljali kao na pokretnoj traci, čak i fetusa u sedmom mjesecu trudnoće. O tim problemima se nije smjelo otvoreno govoriti a ni same žene nisu imale snage tematizirati, iznijeti na vidjelo muku svoga tijela i duše. „Rođene da trpe“, tako se govorilo. Čast pojedinim izuzecima, feministkinjama na čelu sa Dr. Nadom Sofronić-Leer, čiji su početni uspjesi osvješćivanja žena u sedamdesetim kasnije nestali u huci nacionalističkog ludila. Prilikom razgovora sa mojim suvremenicama u supatnicama često sam imala utisak da za njih postoji samo jedna dilama: kako sve to podnijeti a ostati normalnom, i pokazivati svijetu samo našminkano lice i lijepe prnje.

Ovo sad nije prilika da elaboriram svu našu problematiku iz prošlih i sadašnjih vremena iz ženskog ugla. Ali postoji jedna knjiga koja je meni dopunila saznanja o prošlosti i sadašnjosti, a to je knjiga Dr. Zilke Spahić-Šiljak „Žene, religija i politika.“ To naučno istraživanje trebaju po mom mišljenju prostudirati svi oni koji žele nešto naučiti o nama samima.

 

Fausta Marijanović

 Osmi mart treba ukinuti ili proglasiti Internacionalnim danom borbe za emancipaciju muškaraca. Neugodno je biti žena kada se znaju porazni izvještaji o položaju muškarca danas. Ovih dana su se mogli čitati napisi o narušavanju ljudskih prava muškaraca i održavanju neprihvatljivog statusa muškarca u Evropi i svijetu. Skoro svaki treći muškarac je u toku svog života izložen nasilju, psihičkoj i fizičkoj torturi a skoro svaki četvrti silovanju i seksualnoj zloupotrebi. Ubistva muškaraca radi povređene časti su ekstremni oblik kolektivne kontrole i zlostavljanja, najčešće od strane žena u pojedinim društvima, koje progone i ubijaju muškarce koji se bore za slobodu prava nad svojim tijelom i seksualnošću. Smatra se da je statistika o zlostavljanju muškaraca nepotpuna jer veliki broj muškaraca koji su žrtve nasilja ne prijavljuje ova zlodjela iz straha i srama, nego se još više povlače u privatnost porodice i odgoj djece prihvatajući na sebe ulogu žrtve. Podređenost muškaraca u porodici i psihički teror ogleda se u strogoj kontroli kretanja i ograničavanju slobode na sopstveni stav i mišljenje. Diskriminacija muškaraca na tržištu rada je posljedica negativnog odnosa prema tipično muškim zanimanjima koja se sve manje cijene u društvu. Muškarci su u prosjeku manje obrazovani nego žene iz razloga uzimanja na sebe kompletne brige o domaćinstvu i odgoju djece, čestim nemogućnostima školovanja radi njegovanja bolesne djece i starijih članova porodice i odsustvom motivacije za školovanje kada se zna da visokoobrazovani muškarci dobivaju najčešće loše plaćene niskokvalifikovane poslove na tržištu rada. Plaće muškaraca su u pravilu znatno niže nego plaže žena a u nekim zemljama je ta razlika i čitavih trideset procenata.

Ako ne povedemo odlučnu akciju za zaštitu prava muškaraca u društvu možemo uskoro očekivati pojavu ekstremnog reakcionarstva u obliku maskulinistiskih organizacija i napose ni malo poželjnog militantnog maskulinizma.

 

Karmen Medija – Velagić, književnica

 

Danas bih se radije sjetila meni bliskih žena; bosansko-hercegovačkih, mojih neimarki, mojih Hasanaginica, mojih gordih i ponosnih, neumoljivih i hrabrih. Žene iz moje domovine ali i one koje su poput mene, daleko od domovine. Da, one, koje kao i ja svjedoče da nas ima i tamo gdje nije Bosne.

 Skrivene u maglama švedskih ledenjaka, u njemačkim švarcvaldskim šumama ili američkim prerijama, svojim krhkim rukama spajaju dva svijeta, onaj izgubljeni ali nikad zaboravljeni; na padinama bosanskih brda i ovaj novi, prihvaćen ne srcem već dušom raspolovljenom na čežnju i na nadu u neko bolje, svijetlije Sutra za djecu i radi njih... sve radi njih. Žene iz jedne zemlje prkosne od sna, a “njihovi snovi zaboravljeni, kao da još uvijek teku ispod sarajevskih mostova”, kako moj prijatelj i pjesnik Halil Džananović poetično reče.

 Mi volimo ovom svojom balkanskom, nježnom, na ovim dalekim prostorima, nedokučenom dušom. Mi ne bivamo bačene u ladice modernih žena ali nas se ne može strpati u ladice u kojima se stiskaju potlačene, izrabljivane, zgažene, polijevane benzinom i spaljene neevropske nesretnice. Mi smo prozapadnjačka, nježnija i tajnovita strana evropske pa i svjetske ženstvenosti.  

 Toliko smo slične junakinjama iz 1908. godine u našoj gorčini i gordosti da trgamo nepravde oko naših bijelih zglobova a opet tako različite u našoj tihoj riječi sa crvenih usana.

 Mi smo žene koje se ne mogu lako naći u minićima u disko barovima, još manje po luksuznim restoranima, ne uplaćujemo wellnes terapije niti vodimo psiće na frizure. Mi ne idemo na krstarenja luksuznim parobrodima niti nosimo haljine od Versaccija. Pa ipak smo dame evropskog izgleda, orijentalnog duha i s mirisom divljih rijeka, koje svoj tok ne mjenjaju, već obale sebi povinuju.

 Mi smo mnogo više od toga. Mi nejake, nježnije i ljepše držimo u našim rukama krhke spone između tradicionalno odgojenih muževa i modernih nazora naše djece, između biti i ne biti, između otići i ostati. Mi smo odgovor kako se dva svijeta, tako različita, ne trebaju sudarati i lomiti u okršajima, već pomiriti u svojim razlikama i prepoznati u svojim sličnostima. Mi smo još više, mi ovako nježne, postale smo ambasadori i vrhunski političari koji ljubavlju i ustrajnošću i intuicijom stvaramo od dva svijeta jedan Univerzum, sačinjen od spektruma boja razumjevanja i svih njegovih nijansi. Vrhunske umjetnice! Pa, moje drage jake Hasanaginice i Amazonke, sretan nam Dan žena!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 BOGUMILI KAO INSPIRACIJA
Ševko Kadrić 

 

 Bosanski patareni ili bogumili, su historijski, kulturološki i sociološki fenomen, evropskoj kulturnoj javnosti malo ili nikako poznat. Rijetki poznavaoci fenomena bosanskih bogumila, fascinirani kulturnim tragom koji su iza sebe ostavili, u kamenim nadgrobnim spomenicima, će im odrediti epohalno i grandiozno mjesto u kulturi i umjetnosti Evrope pa i svijeta. Tako će švedski historičar Hans Furuhagen ustvrditi `da su inspirisali protestantizam u Evropi` misleći na Martina Lutera i reformizam (1517. godine) koji je građen na bogumilskom principu obraćanja Gospodu na svom jeziku. Nesuđeni hrvatski nobelovac Miroslav Krleža će zapisati da `Evropa i nema spomenike kulture osim bosanskih bogumilskih stećaka`. Engleski arheolog Artur Evans (poznat po otkriću Minoiske palate kod Knososa na Kreti) svojim istraživanjem i knjigom o stećcima je evropskoj janosti otkrio i stećke i pataransku kulturu. Profesor Džemal Sokolović je bosanske bogumile nazvao `prvim evropskim protestantima`. Cijeloj priči dodajmo i plejadu umjetnika koji su stvarali inspirisani stvaralaštvom bosanskih bogumila poput Tina Ujevića, Lazara Drljače, Maka Dizdara... ili velikana koje su njihova djela i vjerovanja među bogumile smjestila Lava Tolstoja ili Mahatmu Gandhija. Mak Dizdar će za bogumilske stećke reći: "Stećak je za mene ono što nije za druge, ono što na njem i u njemu nisu drugi unijeli ni znali da vide. Jest kamen, ali jeste i riječ, jest zemlja, ali jeste i nebo, jeste materija, ali jeste i duh, jest krik, ali jeste i pjesma, jest smrt, ali jeste i život, jest prošlost, ali jeste i budućnost."

 Najveći doprinos priči o bogumilima, omogućili su sami bogumili, ostavljajući iza sebe ogroman broj kamenih stećaka sa porukama na njima. Od osmog vijeka, nove ere, do danas, je preteklo preko 66 478 kamenih stećaka a najveći broj njih, preko 80%, se nalazi na prostoru Bosne i Hercegovine. 

Specifičnost i fenomen pisanih bogumilskih poruka, uklesanih na kamene stećke, je u tome što one dolaze kao poruke onih koji više nisu među živima, onih koji govore neponovljivim iskustvom: ”Da mi se ispod ove stijene dići svaki bi mi novi dan bio po jedan pravi život”. Poruke sadrže sve ono što ispunjava i suštinu sama čovjeka: ljubav, strahove, radost, žal, sumnju.* Sam kameni stećak je doživljen kao veza, oči, između dva svijta: ”Nemojte prevaliti ovaj kamen. To su moje oči kroz koje i dalje zvijezde i Šiparu gledam”. I kao po pravilu na njima čitamo žal za rastancima i želju za ponovnim susretima sa dragima: ”... u ovoj beskrajnoj šutnji ja slutim prisustvo i nagovještaj tvojih ne Božijih koraka. Ako je to još i Božija kazna ja se toj kazni svojim ludim srcem radujem.”

A se leži Toloje.

Ne prevrni mi ovaj kam, ne prekidaj mi ovaj san. Možda mi se sada zdesi ono što željeh da mi se desi u životu.

 

                 1066. kad vepr bješe gospodar v šumi, a ja .....

 

Lukomir i Bjelasnica

 _____________________________________

                 Za ovu priču o bogumilima neizmjerno sam zahvalan tragu koji su o njima ostavili: Arthur Evans, Miroslav Krleža, Hans Furuhagen, Mak Dizdar i mnogi drugi koji su se grijali na istoj, bogumilskoj, vatri. Posebnu zahvalnost dugujem dr. Nenadu Tanoviću sakupljaču i čuvaru poruka u kamenu davno ostavljnih.

 

EMININI NEBESKI LETOVI

Š. Kadrić

 

Prije šesnaest godina, porodica Torlak je protjerana iz svog rodnog grada Foče. Otac Taib, poznat i omiljen ljekar nestao je bez traga. Emina je tad imala samo 12 godina. Iz Foče, sa majkom Edinom, takođe doktoricom, i sestrom Almom u nekoj od izbjegličkih kolona dolazi u Sarajevo gdje preživljava novi pakao, onaj sarajevski 1992/95. godine. Danas, šesnaest godina kasnije iz države Kentucky u Americi stiže nam vijest o još jednom doktoru među Torlacima, Emini. Ne nije, poput roditelja potražila uhljebljenje i ostvarenje svojih snova u medicini, kompjuter joj bio interesantniji. Emina, prva u (h)istoriji kompjuterskih nauka ispravlja i otklanja greške u navigacijskim sistemima u zračnom prostoru i riješila problem apsolutne greške. 

U Americi je Emina dobila priliku da se bez straha od granata druži sa knjigom, druženje se pretvorilo u obostranu ljubav, bila učenik generacije. Dobija šansu da nastavi studije na prestizni MIT (Massachusetts Institut of Technology) u Bostonu.  I tamo zna se, opet najbolja, već pri kraju studija uvodila se u samostalni magistarski rad u oblasti nebeskog navigiranja. Tim radom je skrenula pažnju na sebe velikih kompanija koje su kapital tražile po nebu  NASA, IBM, TELCORDIA.  

 

Otkud interes baš za kompjutere, pitamo nebi li šta novo iščačkali.

Kao i kod ostale djece te dobi, posebno nas «puštenih» iz bosanskog pakla, kompjuter je bio virtualni svijet vizuelnih i audio efekata, igrica... a onda sam poželjela da odem sa one druge strane, da upoznam svijet koji nam šalje te efekte, koji ih programira i tako... kaže Emina prisjećajući se tih prvih susreta sa kompjuterom i njegovim virtualnim svijetom.

 
U novembru prošle godine je odbranila svoju doktorsku disertaciju pred kompjuterskom elitom ovog ali i virtualnog svijeta. Ocjena, najveća. Konkretan proizvod tog istraživačkog rada je Software tool zvan “Kodkod”.  Koristi se u NASA, IBM istrazivanju,  TELCORDIA Research, MIT, Universitiy of Texsas, Austinu te drugim mjestima  koji koriste visoku tehnologiju.  Cilj istraživanja je bio da se otklone sve postojeće  greske u navigacijskim sistemima.  Posebnu primjenu ima u “Sistemu kritičnih momenata” (Safety critical systems) koji ne dozvoljava gresku i čija je vjerovatnost greska svedena na 100%-nu sigurnost.

 
Laički to izgleda ovako:  Onaj ko  vodi  kontrolu zračnog prometa ima mogućnost da otkrije na vrijeme sudar dva ili više aviona.  ”Do sudara, je nemoguće doći”, kaže Emina.  ”Svaki avion je udaljen u zračnom prometu pet milja horizontalno i jednu milju vertikalno jedan od drugoga, a ovaj sistem u matematičkom jeziku dozvoljava da program prepozna i razumije tu udaljenost i ne dozvoli grešku, ali je i eliminisati”, dalje objašnjava Emina.

 U (h)istoriju kompjuterske nauke Eminino otkriće ulazi pod imenom: (Title) ”A Constraint Solver for Software Engineering: Finding Models and Coves of Large Relational  Specifications”

Vodeći svjetski stručnjak u ovoj oblasti prof. Daniel Jackson će cijelu istraživačku priču ovako opisati: “Kod (formula rješavanja nastalog problema) je rješenje u logističkom pogledu.  Ovaj sistem je nadgrađen ovim mladim doktorom do granica postojanosti u eliminaciji mogućnosti nastanka  greške I koristiće ga već od sada NASA u programima. Tri ustaljena  matematička sistema se počinju primjenjivati u tehnologiji IBM instituta te u razvoju TELCORDIA istraživanja”. Profesor Jackson će ustvrditi I da je Emina prva u (h)istoriji nauke riješila problem apsolutne greške.

Da ne pretjeramo ja sam radila i uradila ono što sam voljela i to je sve, objašnjava Emina američkom novinaru, bježeći od svjetlosti pozornice u svoj svijet kompjutera.

PUTOVANJE ZAPOČETO OD KRAJA, Zulmir Bečević, Alfabeta förlag, 2006.

Ševko Kadrić

 

Zulmir Bečević

 

Izavačka kuća “Bosanska riječ”, me zamolila da pročitam, ocjenim, ali i prevedem sa švedskog roman “Resan som började med ett slut” mladog bosansko-švedskog pisca Zulmira Bečevića. Rečeno učinjeno. Odem u biblioteku pozajmim knjigu i pročitam. Moram priznati da su me tema i način pisanja, naprosto oduševili.

Zamislio sam školu i grad u kojim se ambijent događao u kojoj se smjenjuju likovi Nino, Issa, Flora, Maria… Jesika, učiteljica Petra, Prostor za slobodne aktivnosti, učitelj Borje. Pisac piše kratkim, uvjerljivim, sugestivnim rečenicama, slika likove kao foto aparatom sa uočljivim karakteristikama crno-bijelog svijeta svojstvenog tom tin-nejdzerskom uzrastu.

 

Nino je piščev alter ego, sa kojim upoznaje novu sredinu, uči novi jezik, upoznaje sebe i ljude oko sebe, sreće Jesiku i otkriva ljubav. Pomoću njega (tog drugog ja) pisac se životu prikrada sa nevjericom a onda strahopoštovanjem i divljenjem, ostavljajući uvijek mogućčnost odstupnbice, bježanja u ono prvo ja, sebe.  Roman je smješten u ambijent Izbjegličkog kampa u kom dvije porodice dijele jedan stan i jednu sudbinu, čekaju dozvolu za ostanak u Švedskoj. I dok roditelji žive između dva osluškivanja, onog o strahotama u Bosni, gdje su im najmiliji i najdraže, i onog iz kancelarija švedskih vlasti koje odlučuju o njihovom ostanku u Švedskoj, Nino živi svoj jedan i jedini život. Tako će u tom stanu upoznati svog idola i učitleja Adisa. Adis je studenti iz Sarajeva, koji je mnogo iskusniji od njega i zna sa ženama. «Najkraći put do ženskog srca je pjesma i gitara», rećiće mu i učiti ga Adis. Tako će i Nino otkriti novu ljubav (gitaru) koja će ga voditi prema još većoj (Jesiki). ”Put do zvijezda vodi kroz trnje”, šaputaće dok je pritiskao gitaru osluškujući joj tananu dušu iz koje je cijedio samopouzdanje i radost susreta sa Jesikom.

 

I sad ovdje, čitanje, ali i trideset dana prevođenja romana, počinje pisati i novu priču, onu koje nema u romanu. Pijući kafu sa prijatljem kažem mu da upravo prevodim roman u kom ima jedan lik koji me jako podsjeća na njega. Momak lijepa izgleda, zna sa djevojkama, svira gitaru i ima svoj orkestar... «Ko je napisao?» pitao me. Kažem mu. On telefonom zove mamu i pita je kako se zove onaj dječak sa čijom su porodicom dijelili stan dok su čekali papire. «Bečevići, su oni a dječak im je dobio ime po roditlejima Zul-mir», odgovara mu mama. Tako na naše veliko čuđenje, sklopismo priču. Roman «Putovanje započeto od kraja» je iskustvom sklopljen u Värnamu a literarno ugniježden u Geteborg, zbog prepoznavanja i većih socijalnih mogućnosti. Nije mi mnogo trebalo da zamislim školu (Proympiju razumije se), Navet, most i junake romana koji između dvije obale rijeke Lagan (dva svijeta onog iz kog dolaze i ovog u kom se nalaze) žive svoj jedan i jedini život.

 

Dakle roman «Putovanje započeto od kraja» je sjajna ispovjest dvanaestogodišnjeg dječaka na prelomu dva svijeta, onog koji je zbog rata morao napustiti i ovog u koji je nepripremljen došao. U dječijoj glavi se, kao u fotoaparatu oslikavaju likovi, odnosi, patnje ali radosti koje život sa sobom nosi. I upravo tako pisac vodi priče koje kasnije upleće, onu koja se odigrava u izbjegličkom kampu u porodicama koje čekaju papire za ostanak, i onu koja se dešava u školi u kojoj on, zajedno sa desetak druge djece izbjeglica uči prve švedske riječi ali i živi život dvanaestogodišnjaka. Taj život ne čeka da papiri dođu, on teče.

 

Za sjajan stil pisanja, briljantno uočavanje osnovnih karakteristika svojih likova i znalačko prepoznavanja onoga dobrog u njima ali i vjere da i novo društvo može biti «naše» društvo, Zulmir Bečević je nagrađen stipendijom Klas de Vilders, koja se dodjeljuje useljenicima piscima u Švedskoj.

Nagrada mu je uručena na Sajmu knjiga u Geteborgu 2008. godine.

Otvarajući poštu, poslije novogodišnjih praznika, otvorih i onu iz Zavoda za kulturu Švedske u kojoj stoji da je romanu ”Putovanje započeto od kraja” i mojoj malenkosti kao prevodiocu dodjeljena premija koja će omogućiti da se roman nađe i pred bosanskim čitaocem sredinom ove godine.

Put romana «Putovanje započeto od kraja» uz radost pisca, prevodioca, idavača i onih kojima je namjenjen, čitaoca, se nastavlja.

Zulmir Bečević je iz Orašja, sa roditeljima došao u Švedsku 1992. godine kad je omao svega 12 godina. Danas živi i radi u Švedskoj poslije završenih studija medđunarodene diplomatije.

MATERNJI JEZIK

Između čuvanja i folk dekora

 Ševko Kadrić

 

Autor i Safeta Obhodjas

 

Prošle sedmice je u cijeloj Švedskoj obilježen dan maternjeg  jezika, oni koji su jeziku vični, promovirali su jezik i njegove čuvare (učenike, nastavnike, pisce, knjigu, novine, radio i TV programe), oni koji su u jezik zalutali skrivali su svoje neznanje iza plastičnih lutki kojima su dimije navlačili ili fes na glavu nabijali.

 

Posebni dani u godini se posvećuju problemu koji se želi naglasiti, afirmisati on ekoji problem žele umanjiti ili riješiti, Dan vode, Dan žena… pa i Dan maternjeg jezika.

 

Šta je Maternji jezik?

 

Maternji jezik (modersmål), kućni jezik (hemspråk) ili prvi jezik (förstaspråk) je jezik sa kojim se osoba prvo sreće u životu kao sredstvom govorne komuniciranja sa svojim okruženjem. Obzirom da je prva osoba sa kojom dijete počinje da jezikom komunicira, majka, prvobitno je jezik i nazivan, a negdje se i danas tako naziva, maternjim jezikom. Vremenom riječ ”maternji” (odvajanjem od matice) dobija i preneseno značenje ”domovinski”.

 

 Matarnji jezik je, (uz prostor sa kog dolazi i kog je vlasnik, ako jeste) osnova ljudskog identiteta. Svakako ta osnova ima svoju socijalnu i psihološku dimenziju. Socijalna je da na njemu komuniciramo sa pripadnicima iste socijalne grupe (naroda), ali i bližim okruženjem (roditeljima, porodicom, drugim narodima slična ili istog jezika…), psihološki to je jezik na kom izražavamo svoja najdublja osjećanja, ljubavi, boli, tuge, radosti…

 

Narodi sa Balkana, kojima je maternji jezik jedan od slavenskih (bosanki, hrvatski, srpski ili crnogorski) imaju mogućnost da komuniciraju i da se razumiju (ako to hoće) sa više od 30 miliona ljudi ali i sa mnogo više ako se potrude (ostali slavenski jezici). Svakako ne moraju ni da razgovaraju, ali mogu da se slušaju ili čitaju. Malo ćete ovamo naći nekoga sa Balkana da u memorisanim TV kanalima nema i srpski i hrvatski i crnogorski ili neki od bosanskih TV kanala. Nešto zbog vijesti, nešto zbog starih emisija a ponajviše zbog jezika koji razumiju.

 

Mi koji smo u Švedskoj, imamo sreću i pogodnost da možemo njegovati svoj jezik, čak i na nivou posebnog predmeta u školi, to je zaista privilegija i pravo. Kad se gleda sa aspekta pisca, onda treba i to naglasiti da Švedska, neuporedivo više kupuje knjige na našim jezicima nego mi sami. Posebno kad su Bosanci u pitanju po kupovini svojih knjiga oni naprosto ne zaslužuju ni jednog pisca, čak ni one najveće za kojima i danas plaču, jer im ih je neko kao preoteo. Nebi ih niko otimao da su ih oni znali čuvati, ali nisu. Švedski sistem ima mjesta i za literaturu useljeničkih grupa, pa i za bosansku. Sreća.

 

Da se vratimo Danu maternjeg jezika i njegovom obilježavanju.

 

To zavisi prije svega od onih koji se jezikom bave, kao i svugdje, stručnjaci za jezik, stave jezik u prvi plan (jezik kao sredstvo komunikacije, novinu, knjigu, radio, TV) jezik kao sredstvo edukacije (pokazivanje šta i kako su učenici naučili iz maternjeg jezika, dijele se nagrade najboljim na takmičenjima, konkursima), pokazuju se sredstva jezika i njegovatelji (promocija knjiga, časopisa, novina, predstavljanje pisaca i njihovih djela, organizovanje izlozbi knjiga)… i mnogo toga što je uz jezik i njegovatelje vezano a sretno je uvezano maštom i multikulturnim sadržajima koje svijet danas pruža. Lično sam prisustvovao mnogim upravo ovako organizovanim Danima maternjeg jezika i iza svih su stajali oni koji to znaju da rade. O jednom od takvih smo skoro izvještavali iz Jonkopinga, gdje smo okupili na jedno mjesto osam pisaca, njihova djela, njihove čitaoce i novinare.

 

Oni drugi, koji jeziku nisu vični, koji su u jezik zalutali nekim drugim načinima (političkim, religijskim i ko zna kojim još?) oni od ovog dana prave komediju i paradu kiča i neznanja. Demonstriraju folklornu nošnju i muziku, na plastične lutke kače vjersku ili nacionalnu nošnju i sl. Dovode djecu iz klubova da igraju kola i sviraju. I to bi bilo dobro, ali za neku drugu priliku, prezentiranja tradicije, demonstriranja patriotizma i sl. Ali ama baš niakakve veze nema sa jezikom. Naprosto neznalice rade ono što jedino znaju prikrivaju neznanje ovdje kao i bilo gdje drugdje, nesvatajući da je najsvetiji patriotski čin upravo čuvanje jezika.

 

Na žalost Bosanci danas plaćaju ogromnu cijenu sabijanja u izolirane skupine u koje su ih sabile male šićardžije i vjerski službenici. Naime organizovanom dijelu bh. dijaspore su nametnuti neki drugi pragmatični sadržaji bavljenja gdje naprosto nema bosanskog jezika i kulturnih sadržaja koji ga promoviraju. Koristeći slabost švedskog sistema pomoći udruženjima građana, dvije bosanske interesne grupe (vjerski službenici i vlasnici restorana) su se ponajbolje snašle. Restorandžije su ponudili i podmetnuli restorane i kafane pod bh. udruženja a teferiče kao sadržaj, vjerski službenici svoje vjerske sadržaje i ikonografiju. Problem je što islam kao religija pa i onaj kod bosanskih muslimana ne stimuliše maternji jezik (u slučaju Bosanaca bosanski) već arapski, ne stimuliše evropsku kulturu gdje su sami Bosanci vrlo značajni, već tuđu. Ako se bolje pogleda evropska kultura onda ona stoji na tri stuba, stubu književnosti, muzike i slikarstva odnosno upotrebljene slike i jezika. Oni su opet izašli ili odnjegovani do današnjeg nivoa u crkvi. Velika imena i književnosti i slikarstva i muzike su upravo otamo izašla da bi kasnije mogli da se osamostale i nadrastu svoje mecene (crkvu). Ono što može biti ponos Bosancima to je činjenica da su upravo oni inspirisali potiskivanje tuđih jezika iz crkvi a vraćenje maternjeg. ”Bosanski bogumili su inspirisali protestantizam”, napisaće švedski historičar Hans Furuhagen. To implicira i neka druga pitanja bh. književnosti i njenih pisaca ali ne samo njih (Andrića, Selimovića, Maka Dizdara, Hamze Hume…) Ovi drugi njih ne bi uzeli da smo ih mi znali čuvati…

 

I evo nas ponovo kod Dana maternjeg jezika, on ima smisla ako se osmisli i stavi u funkciju promocije jezika i njegovih čuvara (knjige, učitelja, učenika, pisca, novine…) Ovo je bio povod da se svi bosanski pisci koji žive na ovom prostoru, ugnijezde među knjigu i publiku, da se dovedu i neki pisci iz Bosne. Dobro osmišljenim radom na jeziku, saradnjom sa bibliotekama i udruženjima građana je to moguće izorganizirati upravo ovim povodom. Na žalost, to se ni ove godine, kao i mnogih godina ranije nije desilo, izuzmu li se rijetki i časni primjeri koje sam spominjao. Dan koji naglašavaju problem, pa i Dan maternjeg jezika ima razloga da se obilježava ako mu se da pravi smisao, ali ako se pod tim danom podmeću neki drugi sadržaji koji sa jezikom nemaju nikakve veze, onda ga oni obesmišljavaju i pitanje je trenutka kad će domaći postaviti upravo to pitanje, pitanje smisla a Bosanci izgubiti još jednu mogućnost da se ojeziče?

 

ĐUKA

Ševko Kadrić

 

                  

 

                 - JES Đuka, nije Đuka? - govorim i pitam se gledajući brkata čovjeka kom žuti brkovi padaju preko gornje usne. On se vrti iza šanka u udruženju na čijim ulaznim vratima stoji da je bosansko. U sali, u onom zavučenom lijevom dijelu, čujem žamor, razgovor, rutinirano lupkanje karti po stolu. Čujem a ne vidim dobro, šank zaklanja taj dio sale a oni što se čuju i htjeli da budu zaklonjeni.

                 Umor od duge vožnje, miris ćevapa i jezik maternji i mene raznježili. Vidim zidne novine okačene pored šanka sa nekoliko rečenica i dosta slika u boji. Bilo bajramsko sijelo, svijet se iskupio, fotograf zabilježio i nešto rukom ispod slika dopisao. E to nešto me podiglo sa stolice i približim se onim novinama da pročitam. Vidim jednu fotografiju na kojoj onaj za šankom nešto na mikrofon govori i ispod piše, ”Predsjednik pozdravlja prisutne i čestita praznik”. Ne stoji kako se predsjednik zove ali shvatih i da je predsjenik.

                 Vratim se onom stolu za kojim sam čekao naručenu porciju ćevapa i prisjećam se tog mog Đuke, na kog me ovaj neodoljivo podsjetio. Ljeti, a kad sam se zamomčio i zimi, sam iz grada odlazio amidži na selo. Tu sam doživljavao ono o čemu su gradska djeca mogla samo da sanjaju, idilu seosku. Kuće pod šindrom, bez struje, sa ognjištem. Čuvanje ovaca, branje trešanja, koševina, pita ispod sača, amidžine priče o prošlom ratu, vojevanju po Rusiji... Kad sam se zamomčio na selo sam nosio harmoniku i svirao. Djevojke pjevale, igrale, momci me ganjali da im društvo budem. Tako na nekom od sijela upoznam i njega, Đuku. Nije bio mnogo stariji ali neobičan pričom, ponašanjem, izgledom. Zubi mu već bili poispadali pa prazninu brkovima prikrivao. Pušio je šta je stizao a najviše škiju pa mu ona brkove užutila. Šale mu nisu bile Bog zna šta ali one seoske provale da se čovjek za stomak uhvati. Školu je pohađao dok je bilo četvorogodišnje u Papratnu. Kad je trebalo da pješači do Godjevna, Đuka krenuo a onda usput negdje ostajao. Otac išao na roditeljski da pita kako Đuka uči, tamo Đuku nastavnici čestito ni poznavali nisu.

                 - Bolje da meni ovce čuvaš nego svijetu trešnje i krastavice da kradeš - rekao mu otac i ostavio ga u Papratnu.

                 Kad bi u grad dolazio, Đuka je mene tražio da mu pomognem da obavi što je u gradu trebalo obaviti ali i da prenoći, daleko bilo da se isti dan u Papratno vraća. I tako došlo vrijeme da i posla traži. Kod nas ga nije bilo, ali Đuka otišao negdje u inostranstvo. Gdje tačno nisam znao ili sam smetnuo, znam da je došao po mene autom, pravim autom sa stranim registracijama da me u selo poveze. Stavimo harmoniku u gepek i pravo na Godjevno. Jes ali cijela priča je imala značaja samo ako Đuka autom i do Papratna dođe. Ispod Retinja je i bio neki makadamski put ali od Lokvi do Papratna samo šuma, potoci, polja. Đuka je ono auto kroz šumu gonio. Kamenje, mlade grane ali i plotove sa autom smo lomili. Svijet, gdje je kuća u blizini bilo, čudom čudio ali i pozdravljao Đuku, pozdravljao prvo auto koje je ikad dovde stiglo. U jednom od onih većih potoka se zaglavimo. Đuka je pritiskao pedalu, trzao nazad - naprijed ali zastali.

- Moram do Murata on ima motorku - rekao mi je Đuka ostavljajući me da auto čuvam. Ubrzo je i Murat stigao, okolo mlada stabla rezao, pravio lege da auto isčupamo. Đuka dodavao i popuštao gas, Murat i ja gurali i auto iščupali. U Papratnu nije više potoka bilo, oranice bile pod žitom. Đuka je do ćaćine kuće morao auto protjerati baš kroz žito. Ja u autu nisam smio ostati, gledao sam iza kako se žito dijeli u dvoje a ono Đukino auto po njemu plovi. Đuka je i sirenu pritiskuo pa je sad i zujanje motora i sirena slici davalo mističnost ko zna odkud otkinutu. Mojsije me pred oči došao, žito bilo ko valovi mora božijom voljom na dvoje rasječeno, a Đuka mi bio kao Mojsije lično, sa onim autom kao sa kočijom što svoj narod ka spasu vodi.  Iz očeve kuće djeca su već bila izašla, vidio sam i ženu kako drži ruku iznad očiju gledajući čudo nad čudima. Pored nje se obreo i muškarac sa puškom u ruci, čekajući jal dobro jal zlo. Kad je Đuka auto napokon pred kućom zaustavio i izašo vani da ga vide, majka samo vrisnula i čuo sam da je rekla:

- Ono je moj Đuka ...

                 Otac je onu pušku u vis okrenuo i ispalio dva puta. Tim je i slavlje u Papratnu moglo početi. Đuka je do detalja pričao o dalekoj zemlji o blagostanju zapada, o autu. Meni je rekao koliko će mi novca dati za svirku ali da će me pred seljanima samo kititi novčanicama koje mu kasnije trebam vratiti.

                 - Da ih zapalimo, neće li i oni kese otvoriti - govorio je nastavljajući - ako Bog da ovo će biti i moja svadba.

                 Iz Papratna sam ja produžio do amidže uz obećanje da ću se vratiti za nekoliko dana da mu oko prosidbe i svadbe pomognem. Tako je i bilo, ja svirao, Đuka kitio, djevojke igrale a među njema i Ziba. Ziba mu ranije ni na prozor izaći nije htjela sad mu se osmjehivala, Đuka joj namigivao.

                 Dan prije nego ćemo ići u prosidbu, umalo se nije zlo desilo u kući kod Đukinih. Muškinje do kasno noću pilo rakiju. Đukin otac, stariji mu brat koji je negdje miner bio i Đuka. Ja nisam noćna ptica, ali ni rakija mi nije draga te sam već uveliko spavao kad su po kući zakukali.

                 - I ti ćeš meni reći da sam fukara! - čuo sam kao kroza san, vrisku, psovku...

                 - Jadi moji šta je moglo biti - šaptala mi je Đukina majka sutra dan dok je muškinje spavalo, napokon spavalo.

                 - Rakija i krv bratska iz njih progovorili zamalo se isklali nisu - govorila je dok smo kafu pili nagovarajući me da mu pomognem da Zibu prosi neće li se smiriti.

                 Zibu nije trebalo mnogo nagovarati, nagovorena bila. Iskrala se iz kuće, sjela u ono Đukino auto koje je on potoku bio pritjerao i pravo prema Godjevnu.

                 - Da svadbu kući pravimo ko ljudi - govorio mu otac.

                 - Vidiš li ti one kišne oblake, ako kiša udari i voda nadođe, ni pet Murata me iz onog potoka isčupati neće - odgovorio mu Đuka dok je palio motor.

 

                 - Evo ih deset u kajmaku - kaže onaj brkati prilazeći stolu sa porcijom ćevapa.

                 - Odakle si ljudino? - nemogodoh a da ne upitam.

                 - Iz Bosne, što?

                 - Odakle iz Bosne?

                 - Iz Istočne Bosne?

                 - Odakle iz Istočne Bosne?

                 - Ne znaš ti i da ti ja kažem - nastavio on.

                 - Iz Papratna? - kažem mu prepoznavajući ga po brkovima što su nevješto pravljenu protezu prikrivali.

                 - Ma vidim ja ti mi odnekud poznat - kaže Đuka sjedajući pored mene odgonetajući koji li sam.

 

 

 

                 SATANIZACIJA ISLAMA ILI  !?

 

 

Novinar Miljo magazine (Bo Alvberger) me pitao da prokomentarišem rezultate istraživanja Fakulteta za odbranu I zaštitu u Švedskoj o “Opasnosti po demokratiju i sigurnost Švedske”.

O čemu je riječ govori naslovnica istraživanja na kojoj je slika muslimana na molitvi u džamiji u Malmeu. Prije nego odem u temu, evo još jednog sjećanja sa sličnom porukom. Svojevremeno sam bio gost na Svetozarevim susretima u Svetozarevu (Srbija). Tema je bila: Položaj žene u društvu, ja imao referat. Tema je otišla u drugom pravcu, jedan o referenata srpski akademik, govorio je o ”Ugroženosti Jugoslavije od albanskog iredentizma i seperatizma”, svi su imali potrebu da govore o onoj nametnutoj temi, tema o položaju žene u društvu je izbačena iz priče.

 Da se vratim pitanju novinara Milje magazina, odgovorio sam da bi istraživanje moglo biti ozbiljno da nije napadnih asocijacija koje slikom govore na koga se cilja kad je u pitanju ta opasnost po demokratiju i sigurnost. Na žalost pitanje je kud i kamo komplikovanije, muslimani u Švedskoj su već do sada dva puta “žrtvovani” i iskorišteni, jednom u svojim zemljama gdje im je grijeh bio prostor kog su bili vlasnici (Irak, Afganistan, Palestina, Čečenija, Bosna…) Skorašnje priznanje predsjednika USA Baraka Obame da je u Iraku ubijen milion nevinih ljudi, govori sam po sebi. Pobijeni ne mogu biti frustrirani ali zar njihova rodbina i sunarodnici nemaju pravo na tu frustraciju?

 Ili Bosanci, zar oni nemaju pravo na frustraciju poslije svega što se Bosni desilo i dešava uz dvoličan stav Evrope, pa i svijeta? Film Denisa Tanovića ”Ničija zemlja” taj stav (ostavljanja bosanskog vojnika na ekslodiranoj mini) ponajbolje ilustrira. Drugo što je važno uočiti da su ti ljudi ovdje naprosto predati u ruke klerikalnim i polukriminalnim useljeničkim grupama koje su ih po drugi put žrtvovale “u ime malih i sitnih interesa”. Bosanci su dio te priče, njih su ovdje organizovali vlasnici 32 restorana, pretvarajući restorane u klubove (restoran plaća porez klub ne) a onda im izabrali za predsjenika efendiju. Da bude tuga veća i tadašnja Ambasada BiH je funkcionisla na sličnom principu. Personal je kupljen po takvim klubovima i džematima i pravljen džemat umejsto ambasade (Kad sam ulazio u ambasadu sa tadašnjim članom Predsjedništva BiH Stjepanom Kljuićem on je pohvalio serdarevića "Dobra ti ova  bosanska ambasada Izete, 13 uposlenih 13 muslimana".

 I to bi bio samo dio priče, onda su na scenu došli i mali švedski interesi gdje su vlasnici praznih stanova i praznih radnih mjesta, mamili useljenike da dođu u izolirana naselja, dodatno ih izolirajući. U tom mraku izoliranisti niko od švedskih vlasti nije nudio integracju, socijalni kontakt sa čovjekom, oni “domaći” jesu klubove za druženje i vjeru domaću. Ljudi dobijali poslove i kupovali, cijene stanova i kuća se udeseterostručile. Ljudi imali iluziju o bogatstvu u glavi, sad se i ona raspršila, ni stan ni kuću ne možeš prodati, ljudi ostaju bez posla.

 Sad kad je kriza ušla na velika vrata i u Švedsku eto istraživanja o ugroženosti!?

 Umjesto odgovora evo teksta koji sam poodavno napisao, danas aktuelniji nego ranije, ranije tekli med I mlijeko, danas kriza, strašna ekonomska kriza.

 

 Satanizacija islama izbliza, pisano 2002. godine

 Neposredno poslije tragičnog bombaškog atentata u Njujorku i Vašingtonu, ali i poslije onog u Londonu, odapete su sve ovosvjetske strijele zapada protiv ”bauka islamskog fundamentalizma”.  Nikad Amerika i Engleska nisu tako prijetile ”protivnicima” i ”teroristima” ali i nikad nisu  tako malo znala ko su i gdje su.

Samoubilački sinhronizovani napadi na Ameriku septembra 2001. godine imaju dosta sličnog sa slijetanjem malog aviona ”Cesne” na Crveni trg u Moskvi prije dvadesetak godina. Bezazleno i avanturističko slijetanje mladog Nijemca na Crveni trg  je razbilo sve fame o sigurnosnom  kišobranu SSSR-a kao nuklearne velesile. Mladi Nijemac je uzdrmao kompletnu piramidu vojnog i političkog vrha SSSR-a koja je bila samo jedan od završnih udaraca ”Perestrojke” i konačnog loma i Varšavskog bloka i Sovjetskog Saveza.

                 Mala ”Cesna” je slijetanjem na Crveni trg načela i drugi vojno politički blok NATO pakt iako se održava i održao do dana današnjeg. Raspadom  ”komunistiČkog bloga kao bauka i opasnosti demokratiji zapada”, apsolutno je prestao razlog postojanja NATO pakta. Me�utim, to bi bila logika, ali sila i logika ne idu zajedno, bar to mi iz Bosne dobro znamo.

                 Margaret Thatcher 7 juna 1990. godine na sastanku NATO -a na pitanje: ”Ima li NATO budućnost?” odgovora glasno ”Da”,  a na pitanje zašto i kako, u istom govoru kaze: ”Potrebno je da identifikujemo prijetnje sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti, te sile i strategije, sa kojima treba da se susrtnemo..”

                 Još prije Mrgaret Thacher, bivši sekretar SAD-a Henri Kissinger je uz pojam terorizma u svjetu vezao i odrednicu ”islamski” čim je zapravo i locirao i opasnost i novog svjetskog ”bauka”. Malo iza toga Willy Clark je ”te sile, strategije i bauka i definirao”: ”Militantni islam je danas isto tako važan kao strateška prijetnja kao što je bio Sovjetski Savez u komunističkom vremenu.”

                 Tako je ”bauk komunizma” u propagandnom zastrašivanju građana svijeta demokratije zamjenjen novim baukom ”baukom islamskog fundamentalizma”. Zašto se to desilo  istaknimo samo neke razloge:

                 * Objektivno više nema komunizma u svijetu ni kao sile ni kao opasnosti pred kojom je neophodno graditi strah i odbrambene sisteme. A problem je da ti sistemi postoje i to u gigantskom obliku. (52% naučnog potencijala svijeta direktno ili indirektno rade za potrebe rata, najznačajnija industrija je još uvjek vojna, vojne institucije NATO pakta i lokalne na nivou država su velike i one znače privilegiju za stotine hiljada profesionalaca...)

                 * U traženju tog novog ”bauka” kao zamjene onom komunističkom, profilirana je društvena grupa koja sticajem historijskih i demografskih okolnosti živi na prostorima na kojima i pod kojima se nalaze najznačajnija nalazišta nafte na koju je oslonjen sav industrijski razvoj svijeta danas. Logično se i postavlja pitanje šta je njena kob: prostor na kom živi ili vjerska obilježenost islamom ?

                 * U svojim neoimperijalističkim ambicijama  da zagospodare tim prostorima, prije svega SAD su posegle za historijski provjerenim saveznikom vlasti: crkvom i religijom. Zato će Kisindžer i upotrijebiti imenitelj ”islamski” uz terorizam !? Tako je mozaik sklopljen i on je definiran u rečenici  Willya Clarka po kojoj je: ”Militantni islam danas isto tako važan kao strateška prijetnja kao što je bio Sovjetski Savez u komunističkom vremenu.” Sva apsurdnost ove tvrdnje sadržana je u činjenici da je Varšavski ugovor bio vojno politički blok, da je SSSR bio savez država, što znači protuteža NATO paktu  dok se uz militantni islam vezuje ”skupina od nekoliko desetina terorističkih grupa”.

 Vandalsko bombardovanje Vašingtona i Njujorka, kao i serija slicnih teroristickih napada u Rusiji, Londonu, pored enormnog broja poginulih nevinih ljudi, ima i drugu pouku. Za SAD kao vodeću vojnu velesilu na svijetu ono je šamar od kog će teško moći da se oporavi. U nemoći da američka administracija preispituje svoju spoljnju neoimperijalističku politiku ona će tororističke napade iskoristiti da opravda svoju politiku uvođenja reda u svijetu i da se upusti u novu vojnu avanturu vjerovatno sličnu onoj vijetnamskoj.

                Nekim slučajem ovih dana je švedska televizija prikazala film o Bin Ladinu, čovjeku kom se pripisuju teroristički napadi na SAD na dušu. Film nedvosmisleno govori da je upravo američka obavještajna služba u cilju borbe protiv komunističkog SSSR-a, ”stvorila” i Bin Ladina ali i talibane.

                 Nama sa prostora Balkana ne treba mnogo uvjeravanja da je Slobodan Milošević bio najznačajniji američki čovjek na Balkanu u zadnjih 15 godina. Zahvaljujući njemu je Amerika i vojnički došla u Evropu, na Balkan i podigla svoju najveću vojnu bazu na Kosovu. Svakako Miloševiću dodajmo prolivenu krvi po Bosni, Hrvatskoj, Srbiji, Kosovu ali i Makedoniji. U cijelu priču ubacimo i priču o Izetbegoviću, o njegovom ”mladomuslimanskom” političkom imidžu ali i čudno dovođenje jedinice mudžahedina i njeno stacioniranje u Travniku. U okolnostima totalnog okruženja Bosne, ”neko” dovodi grupu ljudi prepoznatljiva imidža (vjerskih islamskih ratnika) i stacioniraju ih, ne u Srebrenici, Bihaću.. gdje se vodi rat , već u Travniku gdje je trebalo tek da počne.

                 Pripremajuci prvu verziju ovog teksta prije 7 godine autor je ustvrdio da je  više nego sigurno da će američka gnjev i odmazda krenuti prema ”protivnicima”, ”teroristima”, to što niko ne zna sa sigurnošću ko su oni, ni gdje su, to je najmanje bitno. Sad za sad se jedino zna gdje nisu.Na žalost poslije su se desili i Avganistan, Irak, Gaza.

                 Jedno je sigurno da Amerika svoj gnjev usmjerava prema ”islamskom terorizmu” ali i ostali svijet  koji se sa njom solidariše koristi priliku da satanizira sve što u bilo kojem obliku sadrži riječ ”islam”. Istini za volju islamski svijet davno propustenom reformim sama islama, po principu obracanja Bogu na maternjem jeziku vijernika, (Poput Luterovih reformi ukrscanstvu inspirisanih bosanskim bogumilstvom) i sam je doprinio izgubljenosti u kojoj se danas nalazi.

                 Prije četiri godine sam pisao ”Analitičari govore da je Amerika u nazavidnoj ekonomskoj situaciji, rat i bombe su najbolji način da se ona i prikrije”, sad ni tu dileme nema Amerika ali i cijeli svijet je u najvećoj ekonomskoj krizi odkada se krize pamte (većoj i od onih što su dovele do I i II svjetskog rata!?). Tako su mislili i oni koji su vodili ratove na Balkanu ”u ime naroda” ali je problem da je isti taj rat iste te narode vratio nekoliko vijekova unazad. Da li je iskustvo Balkana i dovoljno!?

DOKTORICA AMRA

Ševko Kadrić

 

 

 20 febroara na Univerzitetu u Geteborgu, doktorsku disertaciju je uspješno odbranila Amra Osmančević. Ovdje treba naglasiti da je i ranije bila ljekar (doktor) a sad je doktoratom naglasila onu naučnu dimenziju svog bavljenja. Čestitamo Amri.

 

Evo onog što uz slavlje ide. Amra  je rođena u Ahmićima u Bratuncu  od majke Magbule i oca Aziza. Otac, inženjer, djecu uveo u svijet prirodnih nauka, kroz prizmu hemije, fizike i biologije i Drinu u djetinstvu gledali. ”Vidite ovu vodu, više od 70% naših tijela je voda, čuvamo li vodu čuvamo nas”, govorio im otac dok ih je Drini vodio da ribu love ili se u njoj kupaju. Majki djeca duguju ljubav za knjigom, tako se dva svijeta sretno srela u dječijoj mašti, kasnije cijelom životu. ”Ovu knjigu ćete djeco dva puta pročitati”, govorila bi im majka kad joj dobr aknjig au ruke pala. Tako dobijali teme za ugodno i korisni druženje, sklapali svoj novi osmišljen svijet.

 

Amra Medicinu studirala u Banja Luci, privela je kraju upamtljive 1992 . godine a promocija joj bila, gle čuda baš u aprilu, kad je Bosna već gorila. Započela i staž na Internoj medicini, bolnice u Srebrenici i ratnim vihorom uz prisilni odlazak zatekla se u Beogradu. Tu nekim čudom našla utočište u bolnici ali joj Onaj što puteve ljudskih sudbina ukršta, njenu ukrstio sa ljubavlju iz studentskih dana  Edinom Osmančevićem.  Ubrzo uspjeli da nađu put do Švedske. 1993 . godine u svoju biografiju uknjižili i izbjegličke kampove u Malungu, Mariestadu i napokon stalni smještaj u Göreborgu. Dalje priča teče dosta poznatim stazama, uči jezik, sa bratom i snahom (takođe ljekarima) radi u projeku  "Bosanci pomažu Bosancima".  Tu ulazi i u priču razmjene iskustava i znanja bosanskih ljekara nastanjenih u Švedskoj a onda razmjena tih iskustava sa Šveđanima.   Dalje je stručna priča odvodi u oblast Ginekologije, porodiljstva i rane dječije njege.  Novembra 1997. godine Amra dobija i stalni posao kao ljekar na Sahlgrenskoj bolnici u Geteborgu gdje i specializira kožne i polne bolesti 2005. Dugo godina radi kao asistent i predavač studentima medicine na Institutu za kožne i polne bolesti Universiteta.

 

Tu zagriza i jabuku, naučnih izazova i počinje da kroz onu prizmu prirodnih nauka, koju je davno otac u nju usadio, posmatra i ljudski život. Vidjela u ljudskom tijelu vodu, vazduh, sunce, minerale… sretno spojene u jedno u život. Pogled joj zastao na koži i oblasti psoriaze i primjena vitamina D i efekta UVB terapije te klimatskog liječenja...

 

Doktorskom disertacijom je dokazala da UVB tretman liječi psoriazu, pozitivno utiče na vitamin D produkciju u koži te ima pozitivan efekat na metabolizam kostiju, masnoća i šećera. Oni koji sa kožnim bolestima imaju roblema, dobro znaju šta to znači, kod nas ova bolest i nije bila toliko rasprostranjena, u Skandinaviji jeste, ili se to meni laiku u ovoj oblasti samo čiti. Ovo je dio te Amrine naučne priče ostalo je prezentirala na različitim naučnim kongresima u Londonu, Parizu, San Franciscu, Beču, Istanbulu ali i u Švedskoj i Skandinaviji. 

 

Šta sada, pitali smo dijeleći radost naučnih izazova?

Dalje planiram nastaviti sa naučnim radom i pomoći obrazovanju novih doktora nauka - rado sa nekim zainteresovanim i nadarenim kolegom iz Bosne kome bih pomogla sa naučnim radom ovdje ili u Bosni. Rado bih sarađivala i sa kolegama na  Institutima za kožne i polne bolesti u BiH, kaže ambiciozno, nudeći iskustvo drugima.

 

 Amra ima potrebu da nam naglasi da njen rad nije samo njen, pa ni uspjeh, veliku zaslugu u njemu, pored roditelja i porodice, svakako, ima i mentor. 

 

Amru gledam u zagrljaju porodice, supruga i djece, Amara 15, Adina 12 i mezimčeta u porodici Selme od jednog ljeta. Prijatelji i porodica je prelili cvijećem, cvjijeće uz cvijeće ide, pomislih u sliku zagledan.

 

LJUBAV SA SJEVERA

 

 

U utorak, 24 febroara, i zvanično je objelodanjena vjeridba Victorie prestolonaslednice Švedske i Daniela Westlinga. Godinama je njihova veza punila stranice domaćih i stranih ženskih novina i paleći maštu čitateljki koje su u Vitorinoj sreći prizivale svoju. Upravo gledam kralja Carla Gustafa kako objelodanjuje vijest da je Daniel Viktorin zaručnik, kraljica Silvija bira riječi o budućem zetu, zet po prvi put govori u ovom društvu javnosti, a onda princeza Victoria zahvlajuje roditlejima, švedskom narodu na toplinu kojom ih okružuju, a onda se okreće Danielu i kaže a sad mi idemo dalje, praviti porodicu.

 

Baš sve po protokolu i sve na švedski način, pred svakim od učesnika u najavi svečanog čina, komadić papira na kom stoji šta treba reći, za zlu netrebalo.

Iskreno govoreći, pravno zaručba nema nikakav značaj, ali psihološki priprema naciju za čin koji slijedi a to je legalizacija njihvoe veze i vjenčanje. Vjenčanjem će Danijel dobiti titulu takođe princa.

 

Na žalost ništa od brzog slavlja, vijenčanje će se održati tek u proljeće 2010. godini. Jedan od razloga je taj što se dio dvorca Norrbro renovira, drugi je važnost slavlja i potreba da se planiraju i pozovu kraljevske porodice sa kojima švedska kraljevska porodica održava dobre odnose.

 

Viktorija i Danijel su se sreli 2002. godine on joj bio učitelj u nekom od sportova i kao u mnogim ljubavnim pričama, ljubav planula, samo ovdje bio problem što je riječ o prestolonaslednici koja je davno izgubila pravo na privatnost, sve bilo važno. Paparaci tračkarali za djevojkom po bijelom svijetu snimajući njene studije, sretanje sa drugim muškarcima, pratili Danijela. Desetak puta su ih razvodili pa ponovo sastavljali. Pojavljivanje kralja na televiziji i objelodanjivanje da se zaručuju, kao da je stavilo tačku na taj dio njihove priče. Ali, ne lezi đavole, sad počinje nova, hoće li izdržati da budu vjerni jedno drugom i šta znači vjernost danas, posebno u Švedskoj? Da li je Victoria trudna i hoće li biti beba prije vjenčanja? Hoće li biti vjenčanja ili vjenčanja neće biti? Valja i fotografi i novinari od nečeg da žive, ali i običan svijet potonuo u sopstvenu bezsadržajnost mora nečim osmišljavati život. Mlađana princeza, uz to prestolonasljednica, kao da je stvorena upravo za to.

 

Istina nepravedno je zapostavljena mlađa princeza Madeleine, bez sumnje jedna od najljepših žena svijeta danas. Stasita Šveđanka, smaragdno zelenih očiju, naglašeno seksipilna, je svojim kraljevskim porijeklom sputana da pokaže sve ono što bi mlade žene danas voljele i da pokažu i da naglase, protokol je neumoljiv. Tu je i princ Filip koji se uz ostale članove kraljevske porodice često smijuri sa naslovnica švedskih listova i o njemu javnost zna skoro sve. Koliko mu je godina, gdje je vojsku služio, ko mu je porva djevojka, koju je djevojku predstavio roditlejima, gdje je napravio glupost po kafićima…

 

Prije 7-8 godina zimovao sam gore, što bi Bosanci rekli na šarafu, mjestu gdje šaraf prolazi kroz globus. Mjesto se zove Sturlingen, na granici sa Norveškom. Tu i kraljevska porodica ima drvenu kuću, idiličnu, u neposrednoj blizini hotela gdje smo mi bili smješteni. Temperatura je bila  oko -30 stepeni, ali sve jedno išli smo na žicu i skijali. Dok smo prilazili žici, moja kćerkica, koja je tad imala oko 12 godina, se samo zaletila raširila ruke i zagrlila djevoju koja nam je prilazila u susret na skijama. ”Hej Victoria”, rekla je šireći ruke. To je običaj i znak srdačnosti, posebno u ovim situacijama rekreacije i zabave. Ostala je u onom zagrljaju podugo, smijurile su se i meni mahale. Mahnuo sam i ja njima, ali kasnije i upitao Jasnu, šta je bilo smiješno. ”Pitala sam je ima li momka i je li tačno da je kralj nevjeran kraljici, kao što pišu novine?”, kaže Jasna mirno ne ostavljajući mi vremena ni da se ljutim, ali ni da je naružim zbog nepristojnosti. Dijete čiota novine i pita otovreno kako je to djeci svojstveno.

Bilo je to baš vriejem kad je kralj sebi ”dvozvolio” nekoliko izleta mimo protokola. Jedan je taj sa izletom van braka, drugi posjeta klubu sa golišavim damama i trći da je vozio novo auto kroz Dansku većom brzinom od dozvoljene. Kad ga je policija zaustavila, bio je prisiljen da se javno izvini Danskoj i svom narodu što nije poštovao propise. Kod ostalih izleta se valjda izvinjavao kraljici Silviji.

Kraljica je inače moj favorit, njen podosta loši švedski jezik prija mom uhu i ona je, uz Zlatana Ibrahimovića, najpopularniji useljenik u ovoj zemlji. Njih dvoje snažnije ruše švedske predrasude o stracima nego mi drugi svi zajedno. Silvija je Nijemica.

 

Švedska je udomila stotinjak hiljada Bosanaca onda kadi m je pomoć najviše trebala, to mi ne zaboravljamo. Kraljevska porodica i ako nema nekadašnju vlast i ulogu, ona je dekor i dio protokola, ali je lijepo vidjeti. Valjda zato što su nekad i Bosanci imali svoje kraljeve i kraljice u kraljici Silviji priželjkuju svoju Katarinu a u Carl Gustafu, Stjepana Tomaševića ili Tvrtka lično.

 

Nešto mislim, bolje je što nisam bio ni princ i kralj, više mi život na mene liči sve nešto bez protokola, a vidi kod njih? Ostaje nam da Victoriji i Danielu od srca zaželimo sretno i što više privatnosti, braku svojstvene.